Тајна документа откривају праву истину о „Олуји“: Америка дала зелено светло за етничко чишћење Срба три дана пред операцију!

Три деценије од највећег етничког чишћења у новијој европској историји, хрватске злочиначке операције „Олуја“, која је започела 4. августа 1995. године, у јавности поново одзвањају питања на која никада нисмо добили званичан одговор. Да ли је Хрватска самостално спровела напад у којем је протерано преко 200.000 Срба, или је реч о широј, међународно координисаној акцији иза које су, прећутно и активно, стајале Сједињене америчке државе?

Иако се званични наративи у Загребу и Вашингтону и даље држе политичких клишеа о „победи у домовинском рату“ и „подршци миру“, поједини документи који су годинама кружили у дипломатским и правним круговима указују на сасвим другачију стварност, ону у којој су амерички званичници, непосредно пред саму Олују, не само били информисани, већ су и подстицали хрватске власти да проблем „решавају војно“, уз изразито задовољство до тада постигнутим резултатима на терену, односно у операцији „Бљесак“.

Белешка са састанка одржаног 31. јула 1995. у Вашингтону, у амбасади Хрватске, говори много више него што су за све ове године били спремни да признају и једни и други. Са хрватске стране, на састанку су били Миомир Жужул, тадашњи изасланик председника Републике, затим амбасадор Петар Шарчевић и саветник Синиша Петровић. Америчку страну представљали су кључни људи спољне политике тог периода: Ричард Холбрук, Роберт Фрејзер и Кристофер Хил, човек који је тада био наводно млади дипломата, а до скоро обављао функцију амбасадора САД у Београду и који је био продужена рука САД у сваком рату на Балкану.

У документу, који носи ознаку „строго поверљиво“, врло прецизно се бележе ставови америчке стране, без икакве дистанце и дипломатских фраза. Напротив, амерички представници на више места изражавају отворено задовољство хрватским војним акцијама, укључујући и операцију „Бљесак“, током које је у мају исте године протерано више од 18.000 Срба из Западне Славоније, а стотине цивила убијене или нестале, укључујући жене и децу. Са те позиције, Хрватској се отворено сугерише да настави у истом правцу, уз нагласак да је сада прави тренутак да се проблем Срба у Крајини реши, не преговорима, него оружјем. Посебно је истакао део где се каже да Американци „разумеју националне интересе Хрватске да Бихаћ не падне у руке Срба“ и да из тог разлога дају зелено светло за укључење хрватских снага у операције у том делу Босне и Херцеговине.

Из документа се јасно види да је америчка страна активно подржавала повезивање хрватске и муслиманске војске, са намером да се осигура јачање Федерације БиХ, коју у тексту белешке називају „својим чедом“. Уместо да подстичу мировни процес и дијалог, како је то била званична реторика, из белешке је очигледно да су преговори третирани као непожељна алтернатива, као нешто што би успорило теренску динамику, која је, по њима, ишла у правом смеру. Поред политичке подршке, Хрватима је дата и јасна безбедносна порука да не наседају на позиве на преговоре са Србима, јер би то могло довести до слабљења офанзиве и, како наводе, „ставити их у позицију у којој би имали мањи маневарски простор“. Уз то, Фрејзер и Холбрук хвале детаљност извештавања које добијају од хрватске стране и истичу важност што боље комуникације пред акције које тек следе.

Врхунац овог дипломатског стенограма јесте четврта тачка у којој америчка страна наговештава да „увиђа да подузете акције воде ка коначном рјешењу“ и позива Хрвате да не наседају на политику која би их натерала на дијалог, јер је сада кључно да војно окончају ситуацију. У суштини, то је порука која се може прочитати као директан подстрек за операцију „Олуја“, која је само четири дана након овог састанка почела на простору Книнске Крајине, где је за мање од недељу дана нестало више од 200.000 људи, а на десетине хиљада кућа је спаљено или опљачкано.

Иако ће се званичници у Вашингтону и Загребу вероватно позивати на геополитички контекст и потребу „враћања територијалног интегритета“, садржај овог документа показује да је америчка подршка Хрватској отишла много даље од дипломатије. Уместо да делују као гарант мира, њихова позиција у пракси је била ближа оној савезничкој, без формалног учешћа, али са дубоким утицајем на одлуке и стратегију једне стране у сукобу. То није био само морални ветар у леђа то је био политички и логистички сигнал да се настави.

Годишњица „Олује“ више није само повод за комеморацију жртава или упирање прстом на политичке актере из Загреба. Она је и подсетник на то колико су у креирању балканске трагедије учествовале и стране силе, колико је „мир“ често био параван за прерасподелу утицаја, и колико истина о деведесетим и даље лежи затворена у архивама оних који себе и даље представљају као чуваре демократије и међународног права.

Милутин Недељковић / Васељенска