НИЈЕ СЕ ПРОБУДИЛО ТУЖИЛАШТВО, НЕГО МЕДИЈИ – ДА САКРИЈУ СВЕ СКАНДАЛЕ И КОРУПЦИЈУ НЕНАДИЋА И ДОЛОВАЦ

Не само тужилаштво за организовани криминал, него и врховно тужилаштво, од врха па до оперативног нивоа, директно је умешано и у прикривање доказа у случају пада надстрешнице у Новом Саду и у политичке операције које су уследиле, укључујући и подршку протестним структурама које данас блокирају институције. Прозападни медији пуштају спин о некаквом „буђењу“ врховне тужитељке и чачанске Ковеши, али  у ствари одвија се већ виђени сценарио,  виче се „вук, вук“ како би се пажња усмерила на лажне објекте кривице, док они заиста одговорни и даље уживају заштиту.

Случај пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду 1. новембра 2024. године није само национална трагедија већ и најдиректнији доказ како тужилаштво у Србији функционише као политичко-безбедносни инструмент, не у интересу закона, већ у интересу одређених структура. Загорка Доловац и Младен Ненадић, уместо да поступају у складу са законом и професијом, наступили су као корупмирани актери који штите кључне кривце, прикривају доказе, селективно воде поступке и тиме директно учествују у системској саботажи правде.

Док су прозападни медији, креирају слику „пробуђеног тужилаштва“, докази и  подаци говоре супротно. Доловац није почела да ради свој посао,  она га је само преусмерила на начин који прикрива сопствену улогу у објективној одговорности. А у моментима када је притисак у јавности постао претња, уместо правне реакције уследио је маневар, предмет је пребачен на Ненадића, а медијски спин је започео.

Кључни тренутак који разобличава ову превару века јесте фотографија на којој се специјални тужилац Младен Ненадић налази у друштву Милутина Милошевића и Небојше Бојовића, лица која су директно повезана са надзором, уговорима и техничком контролом над објектом који се урушио и усмртио 16 особа, а једну тешко повредио. Они, не само да нису још увек  ухапшени, већ се са тужиоцем задуженим за случај опуштено састају у тренутку када истрага треба да буде у најосетљивијој фази.

И уместо да та фотографија постане предмет озбиљне провере и разлога за изузеће, прво је уследио кризни пр са прозападних медија где се Доловац и Ненадић проглашавају за жртве политичког прогона, а затим након низа политичких хапшења, они не само да су жртве него и хероји „који су се усудили“.

Да апсурд ситуације буде још већи, Милошевић и Бојовић се појављују у организационој структури блокада, што додатно компликује слику. Читава слика је толико невероватна да је јавности тешко да поверује да су одговорни за пад надстрешнице у међувремену постали организатори блокада које су почеле због пада надстрешнице, истовремено тужилаштво их изузима из истраге, и они дрско објављују фотографију где наздрављају са тужиоцем. И прича поприма обрисе трилера за који нико не би поверовао да се дешава по стварним догађајима.

Адвокат Владимир Гајић изнео је у јавност податке који не остављају простор за сумњу. Грађани су пре пада надстрешнице пријавили оштећења. Видео-надзор постоји. Остатке надстрешнице уклонило је јавно предузеће по налогу тужилаштва, за мање од 24 сата. Ниједно техничко лице које је ставило потпис на пријем конструкције није процесуирано. Није познато ни где су сви записници, ревизије, надзорне контроле. Уместо њих, хапшени су функционери који у моменту несреће нису имали контролу над извођењем радова.

Посебно је опасна конструкција која покушава да јавност увери да се тужилаштво поделило на два пола, наводно „режимски“ и „реформски“.  Загорка Доловац и Младен Ненадић припадају истом механизму који више од деценије блокира ефикасност и транспарентност у правосуђу. Они се нису сукобили, само су поделили улоге у контролисаном процесу производње утиска да се систем „чисти“, док у стварности штити сам себе.

На тај начин треба посматрати и хапшења, и медијске конструкције, и одбрану Доловац у медијима који су до јуче тражили њену смену. Једини логичан закључак јесте да се ради о припреми терена за нову фазу контроле, са новим наративом, али старим актерима.

Фотографија са Милошевићем и Бојовићем остаје као трајни доказ. Не само личног контакта, већ и системске повезаности тужилаштва са кључним актерима скандала. Уместо да се отвори истрага о том односу, јавност је добила прашину у очи, стару, провидну и понављану онолико пута колико је било потребно да се не виде ни фотографије, ни документа, ни имена која се понављају у сваком крупном скандалу.