Тридесет година масакра Петровачкој цести: Дан када су хрватски авиони убијали децу у мајчином наручју

Седми август 1995. године остаће заувек уписан у колективно сећање српског народа као један од најмрачнијих дана у новијој историји. Док је Република Српска Крајина падала под ударом хрватске војске у операцији „Олуја“, колоне избеглица, дугачке километрима, кретале су се у правцу Србије и Републике Српске, тражећи спас од прогона и смрти. У тим колонама било је све, старци, жене, деца, бебе, болесни, немоћни, сви који су у журби и страху напустили своје домове, поневши са собом тек по који завежљај и сећања на живот који више никада неће бити исти.

Петровачка цеста тог дана била је пут страха, али и последња нада. У приколицама, тракторима и камионима, у наручју мајки, деца су спавала исцрпљена од дугог пута. У очима свих могла се прочитати иста мисао, да је најгоре прошло. Али, изнад њих, убрзо се зачула злокобна тутњава мотора хрватских борбених авиона. Неколико секунди касније, у низу експлозија, на колону је бачен терет смрти.

За свега неколико тренутака, десет људи је било мртво. Међу њима четворо деце. Њихови животни путеви прекинути су у прашини пута, у крви и врисцима преживелих. Тада осмогодишњи Саво Стијела и данас носи ожиљке тог дана, ожиљке који нису само на телу, већ дубоко у души. „Моја тринаестогодишња сестра их је прва видела. Рекла је: ‘Ево авиони!’ Нико јој није веровао. А онда, експлозија. Изашао сам из камиона и прво што сам видео био је отац без главе, и деда, мртав поред њега“, присећа се Саво, сада одрастао човек, али са гласом који застаје на свакој речи.

Савина мајка, у поодмаклој трудноћи, била је међу рањенима. Издржала је још неколико недеља, доведена у Нови Сад да роди. 29. августа донела је на свет девојчицу, Тању. Само неколико сати касније, ране задобијене на Петровачкој цести однеле су и њен живот. Тако је једна нова душа дошла на свет, а друга, која јој га је подарила, отишла заувек.

Слике тог дана утиснуте су и у сећање др Милована Керкеза, војног хирурга који је у петровачкој болници збринуо десетине рањених. „Сећам се петогодишњег дечака без главе. То је призор који никада не могу избрисати. Било је тридесетак људи са тешким ранама и повредама. Најтеже је било гледати децу, њихове мале, изобличене ликове у крви и прашини“, каже он. Међу жртвама била је и бака са тешким опекотинама, чији живот није било могуће спасити.

Др Керкез и данас поставља исто питање на које нико нема одговор: „Криво ли је оно дете које је остало без главе? Крива ли је она бака која је пошла, а није ни знала куда иде?“

Тридесет година је прошло, а правда није закуцала на ничија врата. Ниједан пилот, ниједан наредбодавац, ниједан политички или војни врховник није одговарао за убијање српских избеглица на Петровачкој цести. Међународне институције, које су се у другим случајевима такмичиле у брзини осуда, овде су изабрале тишину. А та тишина боли исто колико и сам злочин.

Петровачка цеста није само географски појам. Она је симбол незаборављеног страдања, место на ком је у прашини и диму нестала једна генерација, а преживели понели крст бола који носе до данас. Свако ко тог дана није био тамо, никада неће у потпуности схватити тај пакао. Али свако ко чује приче Саве Стијеле или др Керкеза мора да зна, док правда не стигне, овај злочин ће остати отворена рана српског народа.