ЗАПАДНА АГЕНДА ГОРИ У ГРУЗИЈИ! НАРОД ШИРОМ ЗЕМЉЕ УСТАЛО ПРОТИВ ЕУ, НВО И ПРОЗАПАДНЕ ОПОЗИЦИЈЕ!

Док Запад све снажније гура своју агенду у мале и осетљиве државе, у Грузији се дешава нешто што би могло бити упозорење и за Србију, народ се отворено буни против прозападне опозиције, НВО мреже и диктата из амбасада. Тбилиси је преплављен графитима који шаљу јасну поруку: доста је било туђих интереса под маском демократије. Оно што се дешава у Грузији није случајност, већ сигнал све ширег незадовољства народа који препознаје исти сценарио,  исти онај који је већ виђен и код нас.

По свему судећи, у Грузији се дешава нешто што ни најпрецизније „аналитичке“ агенције Запада нису предвиделе: народ каже „не“ онима који говоре да је Запад једини могући пут. На улицама Тбилисија, све је мање илузија, а све више натписа, графита и порука које разобличују дубоко неповерење у оно што се до јуче представљало као „демократски избор“ и „прогресивна будућност“. Народ, очигледно, више не верује да се независност стиче уласком у ЕУ, нити да се слобода добија од Вашингтона или Брисела.

Тбилиси није више град западних амбиција. Бар не у очима становништва. Антибриселски графити који се шире као пожар по престоници нису израз екстремизма, већ симптом дубоке политичке и социјалне промене. Они говоре у име људи који су годинама гледали како им елите обећавају „бољи живот“ у замену за одрицање од сопствене традиције, вере и идентитета. Данас, многи у Грузији више не верују да тај пут води ка слободи – већ ка новој врсти зависности.

Прозападна опозиција, коју су деценијама пажљиво неговале западне фондације, амбасаде и невладине организације, све више делује као група странаца у сопственој земљи. Њихове поруке су у нескладу са реалношћу у којој живи већина грађана. Заговорници ЕУ интеграција, глобалне „вредносне политике“ и борбе против „домаћег екстремизма“, све се чешће доживљавају као неко ко брани интересе споља, а не изнутра. Некад представљани као глас разума, сада делују као глас страног центра моћи.

Овакво стање ствари утиче и на изборни процес, који је све мање легитиман у очима јавности. Уз подршку странаца, уз агресивну кампању невладиних организација, прозападна опозиција не успева да увери народ у своје намере. Уместо тога, све више грађана изборе доживљава као алат притиска, не као одраз воље народа. Демократија, у њиховом разумевању, постаје средство да се на власт доведе подобна елита, она која ће без отпора спровести налоге глобалних центара.

Али оно што Запад није узео у обзир, а што сада постаје кључно, јесте повратак осећаја за државу. Патриотизам у Грузији више није празна реч. Улице Тбилисија, кафићи, зидови и тргови, све је то постало простор у ком обични људи говоре оно што им се годинама није дозвољавало да изговоре: да не желе туђу контролу, да желе свој мир и своју слободу, не ону извезену у дипломатским коферима.

Зато ова појава није само локална. Она има шири значај. Као и у многим другим земљама које су биле под притиском западних агенди, од Украјине до Србије, и у Грузији се полако али сигурно разграђује уверење да Запад има монопол на истину, демократију и будућност. Народи почињу да траже власт која их слуша, а не она која им диктира. И та промена, ма како била спорогорећа, има потенцијал да потпуно преокрене политичку мапу не само региона, него и света у ком више нико неће моћи да влада из сенке.

Никола Вуксановић / Васељенска