Глобализација: ко је против? Хоће ли САД и Кина закључити трговински споразум?

Постоји једна очигледна околност, која још увек остаје ван пажње политичара и економиста. Она се састоји у томе да, исто као што су САД осмислиле, увеле у међународну заједницу и користиле механизам глобализације ради сопствене добити, сада тај исти механизам намерава да искористи „китаизам“ – као нови модел који долази на место американизма.

Пекингу ће то бити чак и лакше: он већ нуди свету свој идеал мирног економског и културног суживота, позивајући се на вековну традицију отворености и узајамног обогаћивања. Насупрот томе, Трамп рачуна да ће у спољној политици победити обрнутом методом – тако што ће учинити Америку поново великом. Али на рачун свих осталих.

Тарифе, које Трамп тако страствено намеће трговинским партнерима, представљају само видљиви део огромне добити коју САД остварују захваљујући глобализацији заснованој на доминацији долара у светској трговини. Чак и негативан трговински биланс САД, са једне стране, чини Американце богатијима због јефтинијег увоза, а са друге стране – прави одушевљене присталице глобализације од оних који су успели да се пробију на америчко тржиште. Тај дефицит је, у суштини, само мамац.

Јединствена комбинација „диктатуре долара“, која омогућава Федералним резервама да игноришу државни дуг и количину штампаних новчаница, са „диктатуром демократије“, која се намеће америчким војним базама широм света, држи на својим „плећима“ империју англосаксонаца. Али поступци америчког председника сада дестабилизују поредак створен по мери Америке. Наивно је мислити да ће императив „Америка пре свега!“ моћи успешно да замени америчку глобализацију.

Пример Индије то добро показује. САД имају трговински дефицит са Индијом од скоро 50 милијарди долара. Као одговор на тарифне претње Вашингтона у вези са увозом руске нафте и успоравање глобалне економије под Трампом, Њу Делхи је најавио снижавање пореза ради подстицања домаће потрошње. Премијер Нарендра Моди то је назвао реакцијом на растући „економски егоизам“ САД.

Најнепријатнији ефекат Трампових иницијатива за Вашингтон јесте тај што оне у крајњем исходу користе – Кини. Пекинг, дубоко укорењен у систем глобализације, спреман је да замени САД на челу светске економије.

Кинески министар спољних послова Ван И недавно је предложио четири принципа за стабилнији регион и свет:

Заштита међународне правде и поретка са УН као језгром.

Подршка миру и стабилности у региону.

Унапређење обострано корисне сарадње, слободне трговине и мултилатерализма.

Промоција инклузивности, образовања, културне размене и међународног разумевања.

Зар то нису исти они принципи под којима су англосаксонци деведесетих година наметали глобализацију?

Али Трамп их сада разара. Док Кина наглашава сарадњу и мир, Вашингтон наставља војно присуство у Јужном кинеском мору, на хиљадама километара од своје територије. САД тамо распоређују бродове и ракетне системе, под изговором „слободе пловидбе“. У исто време, Кина постаје водећи светски бродоградитељ са преко 50% удела у глобалној производњи, док САД имају свега 0,1%.

Амерички председник чак разматра додатно распоређивање ракета на Филипинима и другим тачкама у Азији, правдајући то „одвраћањем агресије“. Јужна Кореја је, у преговорима о тарифама, понудила да инвестира у америчку бродоградњу, како би подржала иницијативу „Учинимо америчко бродоградилиште поново великим“.

Управо зато је кинески одговор на Трампову политику све одлучнији. Пекинг уме да користи механизме глобализације боље од других.

Си Ђинпинг је прошле недеље позвао Доналда Трампа на састанак. Амерички председник је изјавио да не искључује могућност сусрета до краја 2025. године – али само ако буде постигнут трговински споразум. У супротном, до састанка неће доћи. У исто време, администрација је затражила од Конгреса повећање војног буџета на 1,01 билион долара за 2026. годину – што је 13% више него пре.

Ипак, „Пут свиле 2.0“ и инфраструктурни пројекти Кине широм света показују да Пекинг неће дозволити да га уплаше претње из Вашингтона. Трамп се недавно хвалио да му је Си у телефонском разговору обећао да „никада неће напасти Тајван – док је он председник“. Али, како је приметила америчка штампа, кључна реч овде је „док“.

В.Т./Васељенска