Жан-Клод Јункер или паралелна власт у Бриселу! Бивши председник Европске комисије из сенке управља коруптивном мрежом утицаја

Бивши председник Европске комисије, Жан-Клод Јункер, који је формално напустио своју функцију 2019. године, и даље активно борави у згради Берлајмонт, у самом седишту ЕК, где делује као такозвани „неплаћени посебни саветник“. Иза те бирократске формулације крије се много више од административне привилегије, ради се о каналу неформалног утицаја који поткопава саму суштину демократског управљања у ЕУ.

Јункер, који је некада имао кључ у рукама европске извршне власти, сада делује из сенке, састајући се са бившим колегама који су прешли у лоби сектор, са амбасадорима, моћним бизнисменима и утицајним политичарима, све без икакве обавезе да те састанке пријави јавности. Од 2019. године до данас, забележено је најмање 74 недокументована састанка, који су одржани изван домашаја сваке институционалне контроле, а управо то Јункера чини идеалним посредником за неформално лобирање. Његов положај, пажљиво прикривен под изговором „саветодавне улоге“, омогућава му да без икакве одговорности утиче на доношење одлука, директно или индиректно, па чак и преко личног односа са председницом Комисије Урсулом фон дер Лајен.

Оно што овај случај чини посебно алармантним није само постојање паралелног система комуникације са врхом ЕУ, већ и систематско игнорисање унутрашњих правила институције. Иако интерни прописи Европске комисије ограничавају мандат саветника на две године, Јункеров статус је продужен без објављивања било каквог уговора или званичне одлуке, што само по себи представља кршење принципа транспарентности које ЕУ формално проповеда. Оваква пракса шаље опасну поруку: унутар затворених кругова моћи, правила се могу савити, а понекад и потпуно игнорисати, све док су у служби очувања утицаја елита.

Јункерова улога тако постаје симболичка, али и врло реална потврда да се „врата која се окрећу“ између јавног сектора и лоби индустрије у Бриселу не само да не затварају, већ се шири отварају. Док обични грађани верују да се одлуке у ЕУ доносе на основу процедура, јавних расправа и правне логике, у позадини тих процеса делују људи попут Јункера, који поседују личне односе, институционалну инфраструктуру и апсолутни имунитет од јавне провере. Није више реч само о сукобу интереса реч је о систематској изградњи паралелног механизма власти, који се не види на изборима, не гласа у парламенту и не одговара никоме.

Јункерово „пријатељство“ са Урсулом фон дер Лајен није банална лична веза, то је геополитички и институционални инструмент. Док формално не врши никакву функцију, он фактички задржава улаз у све битне кругове одлучивања. Има канцеларију, има статус, има приступ и има ћутање целе Комисије као дозволу за деловање. Тај механизам не служи никоме осим онима који имају довољно новца и моћи да његове везе употребе за свој интерес.

Управо зато овај случај представља један од најозбиљнијих примера како се унутар Европске уније урушава поверење у институције. Јер ако бивши председник Комисије може без икаквог надзора функционисати као лобиста из сенке, онда више нема ни говора о демократији, већ о политичкој симулацији, систему у којем народ нема ништа, а лобисти све.

Ј.Ј. / Васељенска