Када демократија важи само за послушне: Немачка подржава насиље у Србији, док забрањује своју опозицију

Док у Србији протестанти пресецају улице, упадају у институције, нападају медије, испред кућа политичара организују заседе и претње, званични Берлин, уместо осуде, отворено стаје на њихову страну. И не само то, немачки медији од тих насилних инцидената праве „борбу за демократију“, а насилнике промовишу у грађанске хероје.

У исто време, на сопственом терену, немачка влада најављује забрану Алтернативе за Немачку, странке која је легално изабрана у парламенту, која све више добија подршку на изборима, и која, што је најважније, није извршила ниједан акт насиља.

Министар финансија Немачке Кристијан Линднер је јуче изјавио да „AfD представља претњу демократији“ и да би требало размотрити њену забрану. Једини њихов грех, који Линдер представља као удар на демократију јесте раст популарности, залагање за немачки интерес, и критика миграционе политике.

Шта је овде демократија, а шта двоструки аршин?

Ако у Србији неко блокира саобраћај, пробија кордоне, баца бакље, вређа и физички напада новинаре и политичаре, прети породицама људи који су део режима или само симпатизери, то је, по мишљењу Берлина и њихових НВО партнера у Србији, „израз народне воље“.

А ако у Немачкој неко на изборима добије подршку народа, али се не уклапа у системску агенду, онда је то „претња демократији“ коју треба забранити.

Ово није први пут да Немачка јавно подржава дестабилизацију институција у Србији. Подршку су својевремено добили и организатори упада у РТС, блокада саобраћаја, па чак и шетање моткама и електрошоковима. Али, када је реч о сопственом дворишту, чак и критика миграционе политике, без насиља, довољна је да се партија прогласи опасном и недемократском.

Зашто овај парадокс није случајност?

Проблем није у томе што Немачка штити своје интересе. Проблем је у томе што у Србији подржава оне који би, када би добили власт, управо укинули институције и систем, што показују не само својим поступцима, већ и јавно изговореним порукама, рушење, хапшења, освета.

Истовремено, странка у Немачкој која говори о суверенитету и националним интересима проглашава се за „екстремну десницу“ и циљано сатанизује у медијима.

Да ли је већа претња демократији легално изабрана странка која добија подршку народа на изборима? Или групе које организују блокаде, насилне демонстрације, прете институцијама и позивају на рушење поретка, али су идеолошки блиске западним центрима моћи?

У Немачкој се демократија брани забранама. У Србији се демократија руши, али уз благослов „забринутих партнера“. Такав модел није ни демократија, ни правна држава. То је политички инжењеринг, прерушен у бригу за „европске вредности“.

Васељенска