Бошњаци покушавају да обришу име Радована Караџића у Црној Гори
(Фото /ЕПА - ЕФЕ /И.Х.)
Са српског становишта, овај чин није само питање статуса једног писца.
Савет јавне установе „Ратковићеве вечери поезије“ донео је одлуку да се име Радована Караџића, некадашњег председника Републике Српске, избрише из јавне евиденције добитника престижне књижевне награде „Ристо Ратковић“, која му је додељена 1993. године. О коначној мери изјашњаваће се Скупштина општине Бијело Поље.
Одлука је уследила након иницијативе Општинског одбора Бошњачке странке, у чијем образложењу стоји да је Караџић „осуђени ратни злочинац“ и да је награда својевремено додељена из политичких, а не књижевних разлога. Наводи се и да је присуство његовог имена „баласт“ установи, због чега поједини песници, према тврдњама предлагача, одбијају да учествују на манифестацијама у организацији „Куће Риста Ратковића“.
Овај потез, међутим, отвара питање политизације културе у Црној Гори. Караџић је награду добио као песник, а не као политичар, у време када је био активан у књижевном животу. Његове песме су објављиване у више часописа, а познат је и по збиркама „Црно што је златно“ и „Подрумске песме“. У књижевним круговима деведесетих година истицана је особеност његовог стиха, чиме је добитак награде „Ристо Ратковић“ био признат као потврда песничког рада, без обзира на касније политичко деловање.
Са српског становишта, овај чин није само питање статуса једног писца, већ и још један у низу покушаја институционалног брисања српског културног и духовног присуства у Црној Гори. Док се у европској и светској култури дела аутора често третирају независно од њихових политичких или личних биографија, у Црној Гори се уметнички домети све више подводе под политичке процене и страначке интересе.
Иако одлука Савета још није коначна, она носи снажну симболику. Уместо да културне институције граде мостове, оне постају инструмент подела. Уместо да се награда „Ристо Ратковић“ чува као престижно признање књижевности, она се претвара у средство политичког реваншизма.
Владимир Вуковић/Политика
Тешка гњида, олош и фолирант, лично довео тупавог аркана (усташе га ухапсиле пре почетка рата у курбатији, али га из ’’непознатог’’ разлога пустили/пустиле, слично као и полу-цигано-азијата лиџна, само су њега пустиле муслинџе), договорио се са чивутом холбруком да оде са власти, а да га не гоне кривично, за шта би у свакој држави добио метак у чело по преком народном суду, а исто важи и за дрољетину бики. ’’Песник разбарушени’’ је лично одговоран и за непомагање Србадији за време бљеска и олује, само ми није јасно зашто му војска тад није пресудила. Док се то не сазна, као и ко је наредио уклањање ракета ’’Луна’’ са Петрове горе, ништа се неће променити.
Радован Караџић је српски јунак, најзаслужнији за стварање Републике Српске.
Сви српски јунаци и бранитељи, укључујући и војводу Шешеља, осуђени су од стране Западњачких инквизитора и злочинаца, што нам говори да и то иде у прилог достојанства и величине бранитеља српства.
Неће ваљда власт ЦГ дозволити Бошњацима још један успех постигнут без зрна барута, поклоњен за зеленим столом.
Уколико то ипак дозволе, онда Срби из Бијелог Поља треба формирати ново Вече поезије на коме ће Радовану Караџићу доделити још једну књижевну награду, и то уз интонирање „Марш на Дрину“, да Бошњаке мало нервира (већ виђено) и подсети на то како су њихови преци ратни злочинци бежали назад преко Дрине, од славне српске војске 1914. године. Тада се нису звали Бошњаци, тада им се нација звала Аустоугари.
Сада поштовани Муамер Хасанагић те „Аустроугаре“ назива „НАТО дупелисци“, опис је прилагођен савременим сазнањима.
Радован Караџић, у канџама НАТО инквизиције, трпи нечувени терор и свакако ће бити уврштен
у српске хероје мученике у чему се салажем са Мунгосом. Иако „Лектор“ помаже Мишковићу,
психијатриском случају, танак је са елементарним знањем о Тактици и Стратегији, а усуђује се
да оцењује оно где је тотални лаик и аматер.