Антисрпска пропаганда, позиви на рушење државе и Томпсонова химна у позадини – али Грухоњић и даље без последица, с катедре у Новом Саду!

Док из дана у дан гледамо како се у Србији гуше сваки облик здравог националног самопоштовања, и се све што је српско, државно и институционално подмеће као ретроградно, опасно или заостало, један човек годинама несметано делује као идеолошки камен темељац читаве антисрпске структуре, и то не у каквом опскурном медијском или активистичком кутку, већ у самом академском срцу северне Србије, на Универзитету у Новом Саду.

Динко Грухоњић, медијски експонент леволибералне и антисистемске сцене, и даље је на позицији професора, упркос томе што управо захваљујући овом човеку хиљадама студената уништена читава година, а некима и цео живот.

Његово последње појављивање у Хрватској, на фестивалу FALIŠ у Шибенику, било је врхунац дугогодишњег деловања које није ништа друго до системско и методично подривање саме идеје српске државности, идентитета и правне структуре. На том догађају, у друштву сарадника као што су Драган Поповић и Миловоје Бешлин, Грухоњић је, без имало задршке, позвао на рушење Републике Србије, говорио о нужности „озбиљног сукоба“ и наставио да шири свој уобичајени наратив по коме су Срби колективно одговорни за геноцид, док је Војводина, у његовој визији, некаква политичка ентитетска творевина ван српског државног корпуса.

Истовремено, приказан је и филм Гласније од оружја, који промовише и документује хрватске ратне песме, укључујући Томпсонову „Бојну Чавоглаве“ – химну неоусташког покрета који данас функционише као паралелна културна идеологија у Хрватској, сасвим отворено, без забране и без осуде. Док се у Србији пали медијски погром над сваким ко се усуди да каже нешто позитивно о свом народу, у Шибенику, у организацији антисрпских активиста, не само да је српски народ назван геноцидним, већ се то учинило у филмском и теоријском формату, наводно у име културе и људских права.

И све то не би било изненађујуће да Грухоњић није државни професор, предавач на јавном универзитету, у срцу државе коју толико дубоко презире. Свака земља на свету, без обзира на политички систем, има неке елементарне границе националне самозаштите. Нигде у свету, ни у САД, ни у Француској, ни у Пољској, не постоји могућност да професор државног универзитета са јасним политичким наступима у корист стране силе, која је у историјском или садашњем сукобу са том државом, остане на позицији без икаквих последица.

Са једне стране, Србија покушава да гради институције, обнавља национално достојанство и обезбеди енергетску и политичку стабилност. Са друге, унутар самог система, у срцу академске заједнице, толерише се глас који не само да је у супротности са Уставом и здравим разумом, већ служи као легитимација свим странцима који Србију посматрају као терен за дестабилизацију.

Васељенска