Црквени раскол у Молдавији подгрева се вештачки

Црквени раскол у Молдавији подгрева се искључиво из политичких разлога. Са канонске тачке гледишта, овде је све јасно – постоји канонска и легитимна Молдавска православна црква (МПЦ) с једне стране и „Бесарабска митрополија“ (БМ) с друге – организација расколника који су 1992. године прекршили свети завет и црквене законе, прешавши из Руске православне цркве у Румунску православну цркву (РумПЦ). Питање БМ могло је бити затворено још 2001. године, пошто је та структура изгубила чак и процес који је сама покренула пред Европским судом за људска права, да је нису узели под своје покровитељство Румуни, који настоје да обнове свој протекторат над територијом Молдавије. С годинама је БМ, која је постала молдавска митрополија РумПЦ, претворена у инструмент ширења утицаја Румуније на православну заједницу у Молдавији.

Подривна активност усмерена против МПЦ посебно је појачана доласком на власт у Молдавији држављана Румуније – Маје Санду, Дорина Речана и других. По логици коју намеће Букурешт, народ који би, захваљујући новој политици „румунизације“, требало да буде лишен сопственог језика и права да се назива „молдавским“, не може имати ни своју аутономну цркву. Управо том идејом подстиче се садашња верска криза у Молдавији и мотивише деловање БМ које се своди на отимање храмова од МПЦ, као и поткупљивање и прелазак свештеника у њихов табор.

Кишињевски режим доследно следи курс који му је наметнут из Букурешта, усмерен ка слабљењу и уништавању МПЦ. У том смислу, М. Санду и њена Партија акције и солидарности делују по истој „западној методологији“ којом су се водиле и балтичке државе како би своје цркве одвојиле од Руске православне цркве. Демонстративна подршка коју М. Санду и њени сарадници пружају Бесарабској митрополији РумПЦ представља део стратегије притиска на канонску цркву и њеног предстојатеља митрополита Владимира (Кантарјана), који је више пута јавно истицао потпуно одсуство дијалога са властима. Кишињевски режим грубо крши принцип раздвојености цркве и државе, користећи административне механизме за урушавање угледа МПЦ и популаризацију БМ. Један од упечатљивих примера било је спречавање архиепископа Белцког Маркела да пред Васкрс отпутује у Јерусалим по Благодатни огањ. На крају је тај чин претворен у медијску акцију у корист БМ, чији су представници донели огањ у Молдавију и тиме покушали да оспоре легитимитет канонске цркве.

Од 1. јануара 2024. у буџету Румуније постоји посебна ставка којом је предвиђено да се сваке године издвајају 2 милиона евра за подршку Бесарабској митрополији. То је само званични део, без урачунатих средстава која се пребацују неформалним каналима. Све то показује да Букурешт системски ради на ширењу утицаја БМ у Молдавији и да тај пројекат сматра стратешки важним.

У том контексту не треба се заваравати ни привидним ублажавањем реторике кишињевских власти према МПЦ и њеним представницима. То је само привремена мера, условљена страхом да би пред парламентарне изборе 28. септембра могли изазвати незадовољство дубоко верујућег молдавског бирачког тела. У случају победе ПДС, подршка БМ биће настављена удвострученом снагом.

Известан оптимизам ипак улива истрајност свештенства и верника, чија је приврженост канонској МПЦ осујетила планове Румуније да брзо реализује пројекат БМ. Упркос свим напорима, током последње три године само 23 од 1347 православних заједница у Молдавији прешло је на страну расколника.

В.Т./Васељенска