Кад председник тражи да раде посао за плату од пола милиона, они се позивају на Устав: Шта стварно ради група „одбранимо струку“?

Када председник државе јавно упозори функционере који примају плату већу од пола милиона динара да је време да почну да раде свој посао, реакција коју добијете од појединих представника правосуђа није – „У реду, прихватамо одговорност“, већ – „Притисак, кршење Устава, диктатура“.

Управо то се догодило након што је председник Србије, Александар Вучић, јавно изјавио да је недопустиво да се поједини тужиоци и судије понашају као да им је функција лично власништво, а закон нешто што се примењује кад им се прохте. Овим речима, дотакнута је давно устоличена каста унутар српског правосуђа, она која годинама седи на високим платама, има статус неприкосновених ауторитета, а одговорност не познаје чак ни у теорији.

Одмах се огласила неформална група „Одбрана струке“, која по већ устаљеном рецепту у свему види политички атак на „независност правосуђа“. Јавност је поново могла да чује позиве на одбрану Устава, самопроглашену спремност да се поднесу оставке, и наравно, по ко зна који пут, оцену да председник „узурпира институције“ и „крши демократска начела“.

Проблем је, међутим, у томе што ови исти људи не виде никакво кршење Устава у чињеници да већ месецима одбијају да процесуирају насиље, да игноришу кривичне пријаве, да зажмуре на блокаде, претње, физичке обрачуне, отворене позиве на устанак, и не само то, већ да поједини међу њима отворено заступају ставове насилника, саветују их како да избегну кривичну одговорност, и на тај начин постају део политичке игре уместо да остану чувари закона.

Када тужилац користи свој положај да одбије да гони насилнике јер се слаже са њиховим политичким ставовима, то није ни независност, ни стручност, то је злоупотреба функције. То је моментум у ком се Устав заправо гази, и то управо од оних који се најгласније заклињу у њега.

И док они пишу саопштења и бране свој статус повређених елитиста, Србија гледа у реалност коју су својим нечињењем, па и активним учешћем, створили,  тужилаштво које ћути на вишемесечне блокаде државних институција и универзитета, правосуђе које не види проблем у томе што се зграде високог образовања користе за злоупотребу дроге, потенцијално чак и за складиштење оружја и експлозива, а све под заштитом фразе о „аутономији“.

Један део тужилаштва и судства буквално је пустио државу низ воду, не зато што не знају закон, већ зато што су га намерно заменили политичком идеологијом. А уместо да се то јасно каже, добијамо лекције о Уставу, од оних који су га сопственим ћутањем, пропуштањем и селективном правдом потпуно делегитимисали.

Васељенска