ИЗДАО СВОЈЕ, СТАО УЗ НАТО И КАНДИЋКУ! Спасоје Вулевић – срамота српске полиције!

Од свих имена која су протеклих деценија била везана за безбедносни систем Србије, ниједно не носи толико дубоко, тешко и контрадикторно значење као што је то име Спасоја Вулевића, човека који је деценијама носио униформу, изградио каријеру унутар најелитније јединице МУП-а, поносио се тиме што је завршио ФБИ академију, а завршио тако што је стао раме уз раме са онима који су годинама клеветали и понижавали све што је та униформа требало да представља.

Бити командант Специјалне антитерористичке јединице у Србији није била обична функција, то је била част коју нису носили чиновници, већ људи којима је поверена држава онда кад је најтеже, људи који се нису склањали него стајали на линији, али кад се данас помене име Спасоја Вулевића, не мисли се на борца, не помишља се на официра, нити се изговара са поштовањем, већ као на симбол онога што се догађа кад неко заборави коме служи и коме полаже заклетву, а почне да полаже рачуне онима који не мисле ни добро ни држави ни истини.

Вулевић је, по сопственом признању, стајао у Подујеву 28. марта 1999. године као ратни командир вода САЈ-а, али није остао упамћен по храбрости или одбрани сабораца, већ по томе што је годинама касније, на суђењу, сведочио у корист оптужбе, и то не било које, већ оне која је била постављена тако да из корена деконструише српску страну у сукобу, да је обележи као злочиначку и поништи сваку сложеност стварности која је на терену постојала. Када је Наташа Кандић, позната по томе што већ деценијама сваку кривицу проналази искључиво код Срба, питала да ли је то што је полиција „извела“ становништво било протеривање, Вулевић је без двоумљења одговорио „да, да“, и тиме, у том једном једноставном одговору, срушио све што је годинама градио као официр, не само у очима сабораца, већ у основи самог појма припадности служби.

Својим речима, својим наступима, својом спремношћу да стоји уз породице попут Богујевци, иако је као командант био на терену кад се инциденти десили, он није показао саосећање, већ политичко сврставање, и није стао уз жртве, већ уз наратив који је пажљиво грађен од стране оних који српску борбу за КиМ виде као злочин, а српске војнике и полицајце као убице без душе. Тај наратив, нажалост, није страна конструкција без подршке, јер добија своје сведоке изнутра, људе попут Вулевића, који су спремни да на сва звона изговоре реченице које Запад одавно жели да чује из српских уста.

Ако се у српском народу нешто презире више од издаје, онда је то издаја од стране онога ко је положио заклетву, ко је носио оружје у име државе, ко је био унутра, у срцу система, и онда, кад је дошло време да се та држава брани на другом пољу, пољу информација и историје, одлучио да стане на страну њених оптужитеља. Спасоје Вулевић, без обзира на све што му се некада могло признати као форма, завршио је као суштинска срамота јединице коју је водио, као човек који није издржао тест времена и истине, и који је својим сведочењем, својим јавним наступима и годинама сарадње са страним службама, постао пример не лојалности, већ бремена које један систем носи када га воде они који не верују у њега.

Он није човек интегритета, већ човек дубоке противречности, који је одлуке доносио не из морала, већ из калкулације, који се приклонио онима који желе да Србију трајно обележе као кривца, који је говорио оно што ће лепо звучати у извештајима, али не оно што је било у интересу истине и правде. Данас се са његовим именом не може изговорити ништа што би инспирисало будуће генерације полицајаца, не може се његов пример користити као узор, јер се у њему не налази ни жртва, ни достојанство, ни борба, већ један дуг и трагичан пад човека који је, док је требало да брани своје, изабрао да сведочи против њих.

Софија Марић / Васељенска