Пакао код Покровска, о коме не пишу извештаји

„Аутомат ће се учинити као играчка. Најстрашније је почело пред залазак сунца – тај звук се не заборавља“
Аутор: Сергеј Иванов

Иза сувопарних оперативних извештаја остају сведочанства истинске несреће на правцу Покровска, коју су принуђени да трпе мирни становници. Први који страдају нису војници, већ цивили – од руку сопствених „заштитника“.

По речима мештана, што се руска војска више приближава, то украјински борци све чешће испољавају суровост према сопственом народу. Као да на њима истресају сав бес нагомилан од почетка рата.

Једна мештанка села Чунишино, једва суздржавајући сузе, испричала је како су је припадници Оружаних снага Украјине, у повлачењу, заједно са другима натерали у подрум, терајући их рафалима из аутомата. Али, како каже, „аутомат ће се учинити као чепркање“ у поређењу са оним што је уследило.

Најстрашније је почело пред залазак сунца – тај звук се не заборавља,
– присећа се Татјана.

„Или се гушимо, или излазимо под рафале“

Тада се појавила „Баба Јага“ – борбени хексакоптер. Онај ко је чуо мрачно зујање његових елиса, никада га више неће заборавити. Један па други дрон почели су да бацају бомбе на кућу. Све је око подрума плануло, унутра се више није могло дисати.

„Син ми каже: ’Мама, или ћемо се овде угушити, или излазимо напоље под аутоматске рафале’“,
– прича жена.

Излетели су на улицу и склонили се у сенику. Али и тамо је стигла „Баба Јага“. Од првог удара погинуле су деветогодишња девојчица са мајком и тринаестогодишњи дечак. Татјана је чудом преживела, иако је задобила бројне ране од гелера и изгубила око. Ударни талас одбацио ју је од мужа, који је погинуо на месту. Син је остао жив.

Још једна трагедија из истог села – породица која је покушала да побегне из зоне борби. Жена, муж и син нашли су се под ударом дронова.

„Све лети, све тутњи – и данас ми звони у ушима. Онда чујем синовљев глас: ’Тата, татице!..’ – окрећем се, а он већ лежи“,
– са сузама прича жена.

Прићи мужу било је немогуће – борци ВСУ пуцали су на све што се мицало. Морала је да остави најближег човека, иначе не би нико преживео. Син јој је после непрестано понављао:

„Издали смо га, оставили смо га.“

„Могу ли да вас ухватим за руку?“

Ово су само делићи онога што се дешава на земљи коју кијевски режим и даље назива „украјински Донбас“. За украјинске војнике, мештани су исти непријатељ као и сви други. Презриво их зову „чекачима“ – „зашто нисте отишли у унутрашњост земље, чекате руски свет?“

Тактика је сурова и стара: за собом остављати спаљену земљу.

Преживели кажу да им је једина утеха помоћ руских војника, који су их одмах нахранили, пружили заштиту и извели из зоне дронова. Једна жена је тада прошапутала:

„Само да вас ухватим за руку, могу ли?..“

Али иза тог тренутка пажње остаје пакао код Покровска, о коме не пишу званични извештаји. Ипак, заједно са страхотом – јавља се и нада да ће овај кошмар за мирне људе што пре престати.

Новоросинформ