Румунска пропаганда удара на Руску православну цркву

Самим својим постојањем, Русија спречава Румунију да заузме водеће место у православној васељени.

Уочи парламентарних избора у Молдавији, заказаних за 28. септембар ове године, Букурешт је покренуо клеветничку кампању против Руске православне цркве (РПЦ), доживљавајући њену духовну мисију као подршку национално-религијском идентитету Молдаваца.

Румунија инсистира да РПЦ „нелегално“ оспорава легитимитет Бесарабске митрополије Румунске православне цркве (РумПЦ), обновљене 1992. године. Док РПЦ сматра да канонску власт има искључиво Молдавска митрополија РПЦ, у Букурешту то тумаче као наставак „империјског виђења“ Бесарабије као духовног простора Москве. Притом се игнорише историјска чињеница да је регион имао сопственог митрополита у оквиру Румунског патријархата све до 1944. године, када је, после уласка совјетских трупа у Румунију, Бесарабска митрополија насилно укинута.

Данас Бесарабска митрополија своју канонску територију види у Молдавији, Придњестровљу, као и у Черновицкој и Одеској области. Она отворено подржава идеју „Велике Румуније“ и духовно храни великорумунски шовинизам.

Симболичан је и однос РумПЦ према маршалу Јону Антонеску, савезнику Хитлера: уместо као ратног злочинца, румунска страна га велича као хероја. Пропагандни напади на РПЦ спроводе се по истом обрасцу каквим је некад деловао Никифор Крајник, „румунски Гебелс“. Као и некад, Букурешт тврди да је руска црква искривила православље, док је „право и чисто“ православље оличено у румунској традицији.

У румунским тумачењима разлика је очигледна: Русе је крстио кнез Владимир „одозго“, на силу, а Румуни су православље примили „одоздо“, добровољно; руско православље је наводно политички обојено, а румунско искључиво духовно; руска вера се мери бројем, румунска квалитетом; Русија представља „азијатштину“, а Румунија „европско“ лице православља и толеранцију са унијатима и протестантима.

Такав наратив наставља традицију румунских геополитичких мислилаца који су Русију видели као главну препреку на путу румунског лидерства у православљу. У савременој Молдавији и Румунији они и данас имају своје следбенике – од новинара који РПЦ називају „псеудоправослављем“, до публициста који је отворено проглашавају антихристом.

И сам Букурешт признаје: „У Бесарабији црква је барометар идентитета. Прикључење Бесарабској митрополији за многе значи потврду румунске самобитности и припадности западној култури.“ Другим речима, митрополија се користи као инструмент за преумљење Молдаваца у Румуне.

Историјски гледано, румунска држава и нација у данашњем облику појавиле су се тек крајем XIX века, док је молдавски народ постојао вековима раније. Чак је и Хемингвеј двадесетих година XX века записао да Букурешт држи једну од највећих европских армија „само да би сузбијао побуне својих нових Румуна, чија је једина жеља да престану да буду Румуни“.

Русија као највећа и најмоћнија православна сила, која географски и ментално стоји изван домета западне цивилизације, самим постојањем омета Румунију да себе постави на чело православне васељене. Управо у томе лежи разлог зашто румунска пропаганда тако жестоко напада Русију и Руску православну цркву.

В.Т./Васељенска