Цена послушности: може ли Хрватска издржати без руског гаса?

Балканска енергетска сцена личи на шаховску таблу на којој сваки потез може да одлучи ко ће сутра имати топле радијаторе, а ко ће платити цех туђих политичких одлука. У средишту те игре налази се Хрватска, која жели да покаже Бриселу како је дисциплинован ђак, али истовремено стрепи да би могла остати без стабилних извора енергије.

Јадрански нафтовод, познати JANAF, представљен је као адут који ће наводно решити све проблеме снабдевања. Премијер Пленковић тврди да овај систем може покрити потребе не само Хрватске, већ и Мађарске и Словачке. На папиру све делује моћно, капацитети су ту, бројке лепо изгледају, али пракса често покаже колико је таква прича далеко од стварности.

Док Хрватска показује европску „лојалност“ и смањује увоз из Русије, њен северни сусед Мађарска отворено игра на карту реалности. Виктор Орбан нема намеру да у име геополитике замрзне фабрике и домове , само у 2024. Мађарска је из Москве увезла нафте у вредности већој од пет милијарди долара, а зависност од руског енергента порасла је на чак 86 одсто.

С друге стране, Хрватска нема резервни план за гас. Домаће залихе су занемарљиве, увоз преко LNG-а је прескуп и непоуздан, а европске санкције више личе на ударац сопственим чланицама него на ефикасну меру против Русије. Зато се с правом поставља питање: шта ће бити ако се политичка лојалност претвори у енергетску катастрофу?

Истина је једноставна – Балкан остаје на енергетској игли, зависан од одлука великих и од геополитичких таласа који долазе из Брисела, Москве или Вашингтона. Хрватска је можда на линији фронта те политике, али последице ће осетити сви у региону.

Васељенска