RΕSΤ разобличава трансевропску мрежу заштите моћи: од СМС-афере Урсуле до падa надстрешнице у Новом Саду

Афера Фајзергејт више није тема таблоида или теорија завере, постаје званични предмет европског правосуђа, али само до границе коју поставе најмоћнији унутар самог система. Истраживачки портал RΕSΤ отворено доводи у везу две најмоћније жене ЕУ, Урсулу фон дер Лајен и Лауру Ковеши, са нестанком трагова о начину набавке вакцина у вредности 35 милијарди долара, али и са одређеним српским тужиоцима, чије понашање, како пишу, подсећа на исту шему заташкавања, институционалне злоупотребе и медијске манипулације. Имена су различита, али матрица је иста, у ЕУ се гасе истраге кад стигне новац, у Србији се склањају кривци кад стигне налог.

Није ни први ни последњи пут да сам врх Европске уније крије истину, али јесте први пут да незамислива количина новца, моћи и лажи концентрише у приватном телефону председнице Европске комисије. Урсула фон дер Лајен, најмоћнија жена Европске уније, која управља судбином близу пола милијарде Европљана, током 2021. године водила је „интимну“ преписку са директором компаније Фајзер, Албертом Бурлом, где је преко СМС порука договарала набавку вакцина против КОВИД-а у вредности од преко 35 милијарди евра.

Без икаквог званичног записника, уговора који је јавно објављен или потврде да је неки стручни тим учествова у преговорима, све што има, односно све оно што нема, јесу избрисане СМС поруке. Све би то, као и ко зна колико других послова који се мере у милионима евра остало у потпуном мраку, да новинарка Њујорк тајмса Катарина Бујонга није открила како су се одвијали преговори. Али, када су најзад новинари и независни истраживачи покренули питање садржаја порука, први одговор је био да садржај не представља „информацију од јавног значаја“, а када је белгијски суд одличио да преписка између фон дер Лајен у директора Фајзера итекако јесте од јавног значаја, испоставило се да поруке нису архивиране, него су обрисане.

Другим речима, уговор о једном од највећих финансијских подухвата у историји ЕУ склопљен је преко телефона, приватно, без икакве транспарентности, а онда су трагови избрисани.

Оно што знамо са сигурношћу јесте да је ЕУ купила преко 1,8 милиона доза Фајзер вакцина. Да је цена порасла у току приватних преговора, да су многе државе биле приморане да наруче много више доза него што им је било потребно, а поједине, попут Пољске, Мађарске и Бугарске, на крају одбиле да плате оно што је нетранспарентно договорено. Посебно што је преговоре водила председница Европске комисије на нивоу ЕУ, али су уговори били правно структурирани тако да сва финансијска и правна одговорност падне на националне владе, а не на преговарача. . Знамо и да је Фајзер накнадно тужио те државе, не Европску комисију,не Урсулу, већ државе

Како је до тога дошло? Ниједан документ не даје одговор. Јер докумената, нема.

И то је почетак афере која је добила име „Фајзергејт“. Афера у којој није украден новац из неке благајне, већ је поништен сам принцип одговорности. Афера у којој се не расправља о техничким детаљима, већ о суштинском питању, ко управља Европом, институције или телефон Урсуле фон дер Лајен?

КАДА НАРОД ТУЖИ ЕЛИТУ

Иако су поједини медији и активисти упутили тужбе Европској комисији, Фајзергејт је званично постао предмет формалног поступка у тренутку када је белгијски лобиста Фредерик Балдан, у априлу 2023. године, поднео кривичну пријаву пред истражним судијом у Лијежу против Урсуле фон дер Лајен. Лијеж је оптужио председницу Европске комисије за злоупотребу службеног положаја, уништавање докумената, нелегалне и нетранспарентне преговоре и корупцију. У истом периоду тужби придружују и појединци из више држава Европске уније, али и Мађарска и Пољска. И тако, иако се Пољска доласком Доналда Туска на власт повукла, тужба добија међународни карактер.

У првом замаху афера је добила велики публицитет, али Европска унија је решила да све једноставно игнорише, као да је реч о маргиналној иницијативи неозбиљних актера и као да није у питању 35 милијарди евра него тек нека „сића“. Убрзо су и медији ућутали а курс исраге и наратива добио је крајње невероватне преокрете. Теорије европских медија ишле су чак дотле да се за све оптуже, нико други него Руси!

ЛАУРА КОВЕШИ –Буџет за аферу

Иако су медији „због општег добра“ одлучили да ћуте, суд у Лијежу није одустао. Заказано је рочиште за 17. мај 2024. године, на којем су требале да се чују све стране у спору, међутим, управо у том тренутку, када је било очигледно да би процес могао да уђе у фазу озбиљног разоткривања, у причу улази Европско јавно тужилаштво. И уместо да помогне истини, преузима цео предмет и склања га из руку белгијског суда. Главна тужитељка која стаје иза те одлуке је нико други до Лаура Ковеши.

Истовремено, унутар самих европских институција, створио се нови фронт. Иако је главни актер фронта тужитељка Ковеши, место борбе није судница, већ буџет. У априлу 2024. године, Лаура Ковеши формално покреће поступак такозваног amicable settlement-а , илити „пријатељски споразум“ са Европском комисијом. Она шаље писмо Европској комисији у којем упозорава да EPPO не може да обавља своју функцију ако му се не обезбеди довољно новца, посебно за ИТ подршку.

Међутим пошто је одговор био одричан, да новца нема, она шаље званично упозорење Комисији да ће покренути тужбу против ње пред Судом правде ЕУ ако Комисија не повећа финансирање. То јесте део редовних институционалних механизама у ЕУ, али је врло ретко да једна европска институција отворено прети другој судским поступком.

Иако је ретко, дешава се. Међутим, док чега накнадни одговор на званично упозорење, и када је постало извесно да ће се Фајзергејт заиста наћи у судници и то на територији Белгије, уз све већи број тужилаца и адвоката који су се припремали за рочиште заказано за 17. мај 2024. године у Лијежу, догодила се изненадна и филмска интервенција, Ковеши преузима аферу века. Иако је овлашћење EPPO-а ограничено на финансијске преступе који се тичу буџета ЕУ, овај поступак се односио на уговоре који су склапани директно између држава чланица и Фајзера, што по правилима није под надлежношћу европског тужилаштва. То су отворено навели и правни експерти, као и сам Фредерик Балдан, који је поручио да EPPO „покушава да монополише надлежност упркос јасним ограничењима прописаним европским уговорима“.

Одговор од Европске комисије, на чијем је челу управо Урсула фон дер Лајен, стиже као бумеранг и буџет за ЕРРО бива повећан. Прве године за 5 милиона, а већ за 2025. годину износ буџета је 71 милион, што је у односу на 2023. годину када је буџет био свега 56,6, знатно веће повећање. Сразмерно са повећањем буџета и истрага око набавки вакцина – престаје.

Тако је, парадоксално, институција која је формално задужена за борбу против злоупотреба унутар ЕУ, не само добила више новца од владе коју истражује, већ је, практично, учествовала у гашењу истраге. Од оног тренутка када је новац пребачен, Фајзергејт готово да не постоји у јавном простору. Рочиште у Лијежу није одржано, стране нису саслушане. А нови мандат Урсуле фон дер Лајен је, упркос афери, добио већину у парламенту.

Даљи ток …

Када је Европско јавно тужилаштво преузело случај Фајзергејт, то није била само правна одлука, била је то и медијска тачка прекида. До тог момента, неколико озбиљних европских и светских редакција и независни истраживачи, отворено су пратили скандал. Али након што је EPPO преузело надлежност, медијска покривеност је, готово преко ноћи, спласнула.

И не само то! Истрага у потпуности стаје. Заинтересоване стране, адвокати, тужиоци, истраживачи, дословно нико не може да сазна ништа везано за предмет, јер он као да више и не постоји.

Француска адвокатица Дијан Прота, правни заступник једне од тужилачких страна, сведочи да је 7. маја 2024. у Бриселу EPPO не само одбио да јој омогући увид у предмет, већ је на њен захтев за увид реаговао позивом полиције. Како је навела, EPPO је тврдило да „нема предмет“ и одбило да овери ту тврдњу. Полиција, која је дошла на лице места, оценила је поступање EPPO-а као „спречавање остваривања права на одбрану“.

Након инцидента, Прота подноси кривичну пријаву против EPPO-а и саме Ковеши, по члановима 151 и 152 Белгијског кривичног законика, због опструкције. Поред тога, обавештава и Уједињене нације, конкретно специјалног известиоца за независност судија и тужилаца.

Потврду да је случај преузет пре него што је белгијски истражни судија уопште имао прилику да саслуша стране, даје и сам Хавијер Алзарбет, уредник France Soir-а, који наводи да је извор из тужилаштва у Лијежу оценио да је реч о „политичкој интервенцији с циљем блокирања националне истраге“.

Такво преузимање, како тврде француски и белгијски извори, директно је ослабило положај тужилаца и адвоката који су се спремали да заступају оштећене, јер EPPO поступак по својој структури не признаје грађанске тужиоце. На тај начин, само Европска унија може бити призната као жртва, чиме се свим осталим странкама у спору фактички гаси правни статус.

ПАРАЛЕЛНИ УНИВЕРЗУМИ – ИСТА ШЕМА, РАЗЛИЧИТЕ ДРЖАВЕ

Фајзергејт у срцу ЕУ и афера падa надстрешнице у Новом Саду наизглед немају везе. Један случај тиче се уговора вредних милијарде евра, други једне трагедије у којој је страдало 16 људи. Али по дубинској структури, и један и други показују исти образац: системску заштиту одговорних, обмањивање јавности и контролисано спиновање преко тужилаштва. И у Бриселу и у Београду, тужилаштва постају политички инструменти, не у функцији закона, већ у функцији моћи. Али у функцији моћи Брисела, не и Београда.

Случај Фајзергејта најбоље је показао како функционише највиши облик корупције, где најмоћнија жена Европске уније бива заштићена од прве даме ервопског тужилаштва, медији покрију случај и афере, вредне чија је вредност већа него укупни јадни дуг Србије, као да никада није ни било.

У Србији, афера надстрешница добија своју верзију тишине, али са локалним карактеристикама. Овде није реч само о паду металне конструкције 1. новембра 2024. у Новом Саду, већ о свему што се дешава после. Према наводима адвоката Владимира Гајића и писања српских медија који нису под контролом колективног запада, читав правосудни врх, од Загорке Доловац до Младена Ненадића, није покренуо истрагу како би се дошло до кривца, већ како би се прави кривци заштитили.

Док прозападни медији хвале „буђење“ тужилаштва, у стварности се одвија познати сценарио. Виче се „вук, вук“,и пажња се скреће на измишљене мете, односно оне које су исти ти прозападни медији, опозиција и НВО сектор већ оптужили. Без истраге, суда, лупили су им етикету кривца и то док се прави актери не дирају, већ се свесно изостављају из читавог истражног поступка.

Када је јавност коначно преко једне фотографије дошла до истине, фотографије на којој се специјални тужилац Младен Ненадић налази са организаторима блокада у Србији, али и са Небојшом Бојовићем и Милутином Милошевићем, особама који су по налогу Загорке Доловац изопштени из истраге, иако су управо они својим потписима гарантовали безбедност надстрешнице која се обрушила, исти медији који су пумпали ситуацију до ивице грађанског рата, окренули су цео наратив у корист специјалног тужиоца Ненадића и врховне тужитељке Доловац третирајући их као жртве политичког прогона јер су се усудили да ухапсе њихове мете.

Да апсурд ситуације буде још већи, Милошевић и Бојовић се појављују у организационој структури блокада, што додатно компликује ситуацију. Читава слика је толико невероватна да је јавности тешко да поверује да су одговорни за пад надстрешнице у међувремену постали организатори блокада које су почеле због пада надстрешнице, истовремено тужилаштво их изузима из истраге, и они дрско објављују фотографију где наздрављају са тужиоцем. И прича поприма обрисе трилера за који нико не би поверовао да се дешава по стварним догађајима.

Адвокат Владимир Гајић, и председник Народне странке, изнео је у јавност податке који не остављају простор за сумњу. Грађани су пре пада надстрешнице пријавили оштећења. Видео-надзор постоји. Остатке надстрешнице уклонило је јавно предузеће по налогу тужилаштва, за мање од 24 сата. Ниједно техничко лице које је ставило потпис на пријем конструкције није процесуирано. Није познато ни где су сви записници, ревизије, надзорне контроле. Уместо њих, хапшени су функционери који у моменту несреће нису имали контролу над извођењем радова.

Зато, када неко каже да би у Србију могла да дође нека „нова Ковеши“, не треба постављати питање шта би она донела. Треба поставити контрапитање: зар већ Срби немају своју Ковеши, само без европске илузије? Ковеши, Доловац, Ненадић – различита имена, исти механизам.

РЕСТ