„Свете“ деведесете: Црна рука слободног тржишта

„Живећемо лоше, али не дуго.“ Та чувена реченица Виктора Черномирдина постала је симбол 1990-их у Русији. Она најбоље описује мешавину шока, наде и безнађа која је обележила ту деценију.

После распада Совјетског Савеза 1991. године, Русија се нашла на раскрсници. Први пут после деценија државне контроле економије, земља је изабрала пут слободног тржишта.

На речима – то је личило на дугоочекивано ослобођење: конкуренција, приватна својина, западни производи и економске слободе. У пракси – започела је епоха коју милиони грађана памте као време бола, преваре и сиромаштва.

Реформе које су спроводили Егор Гајдар и Анатолиј Чубајс биле су инспирисане неолибералним моделом са Запада: минимално мешање државе, приватизација, дерегулација, отвореност за глобални капитал. Управо та политика добила је назив „шок терапија“.

Од планске до тржишне економије

Совјетски период био је разноврстан – од војног комунизма и НEП-а, преко колективизације и индустријализације, до петолетки и строгог централног планирања.

Иако је СССР био део светске економије, држава је контролисала производњу и дистрибуцију, што је током времена створило дефицит. У 1970-им и 1980-им годинама, потрошња је постала симбол друштвеног статуса, а западна роба предмет посебне жеље. Појавила се фарцовка – илегална трговина страним артиклима, која је младима омогућавала да буду „у тренду“.

Перестројка Михаила Горбачова донела је покушај спајања совјетског система са елементима слободне економије – али за суштинске реформе било је касно.

Глобални експерименти „шок терапије“

Русија није била прва која се сусрела са неолибералним експериментом:

Чиле (1973) – после пуча Аугусто Пиноче увео је либерализацију и приватизацију, уз огромну инфлацију и сиромаштво.

Велика Британија (1979) – Маргарет Тачер приватизовала је националне компаније, што је изазвало раст незапослености и регионалне неједнакости.

САД (1981) – Роналд Реган снизио порезе и смањио социјалне програме; државни дуг нагло порастао.

Пољска (1989) – „Балцеровичев план“ довео је до инфлације од 585% и масовне незапослености.

Аргентина (1991) – привремени економски раст завршио се банкротом државе и сиромаштвом више од половине становништва.

У свим случајевима – либералне реформе значиле су приватизацију, пад животног стандарда и раст социјалних неједнакости.

Русија у 1990-им

У јануару 1992. године државне цене су пуштене, инфлација је експлодирала, а штедња грађана нестала. За годину дана цене су порасле више од 20 пута, док су плате и пензије заостајале. Трећина становништва живела је испод границе сиромаштва.

Следила је масовна приватизација – совјетске фабрике, рудници и нафтне компаније завршиле су у рукама нових олигарха. Русија се задуживала код ММФ-а, а заузврат смањивала социјалне трошкове и државну подршку привреди.

„Трговина као начин преживљавања“

Указ Бориса Јељцина из 1992. године омогућио је свакоме да се бави трговином. Већ сутрадан улице градова преплавили су људи који су продавали све што су имали. Појавили су се „челници“ – ситни трговци који су робу доносили из иностранства. То је постало једино средство преживљавања.

Деведесете и криминал

Социјална безнадежност и повратак ветерана из Авганистана довели су до експлозије криминала. Средином 1990-их у Русији је постојало више од 9.000 ОПГ. Рекет, изнуда и наручена убиства постали су свакодневица.

„Русе нико није чекао“

После пада „гвоздене завесе“ постојала је нада да ће свет прихватити Русе отворених руку. Међутим, западно тржиште било је већ заузето својим брендовима. Покушаји као што је група Gorky Park завршили су краткотрајним успехом. Уместо извоза сопствене културе, Русија је постала увозник западне робе, музике и серија.

Траума и мит

За већину грађана деведесете су биле године сиромаштва, насиља и хаоса. Ипак, време чини своје: они који су тада били млади често их памте као период слободе и безграничних могућности.

Можда су деведесете „свете“ само за оне којима ништа није свето. Али за већину Руса – то остаје дубока национална траума.

Взгљад