СПРЕМА ЛИ СЕ „СРПСКИ ЕВРОМАЈДАН“? СРЦЕ ПОВЕЗУЈЕ ОПОЗИЦИЈУ И ПРОТЕСТЕ

Политичка сцена у Србији улази у нову фазу. Оно што је до јуче деловало као разједињени протести и слаба опозиција, сада прераста у покушај озбиљне консолидације. На хоризонту се назире јединствени фронт прозападних партија, студентских покрета и ресурса који долазе споља.

Није случајно што је управо на телевизији Н1 представник покрета „СРЦЕ“ Петар Бошковић открио да ће до 1. октобра почети разговори са студентским иницијативама. Идеја је јасна: од спонтаних демонстрација створити организовани политички инструмент.

Покрет „СРЦЕ“ води генерал Здравко Понош, човек који већ деценијама кружи српском политичком и безбедносном сценом. Од начелника Генералштаба 2006, преко сарадње са Борисом Тадићем, до председничког кандидата 2022. године, Понош сада гради нову политичку платформу са отвореним прозападним курсом.

Још 2023. основао је „СРЦЕ“ и недвосмислено најавио свој програм: убрзано прикључење Европској унији, приближавање НАТО-у и раскид са садашњом спољнополитичком линијом Србије. Али управо ту лежи проблем, такви ставови немају већинску подршку у јавности. Већина грађана Србије одбацује идеју о НАТО интеграцијама и страхује од губитка балансиране политике између Истока и Запада.

Зато се тражи нова формула. Ако народ не прихвата програм, онда треба комбиновати протестну енергију са политичком организацијом и спољном подршком. Управо у том правцу Понош и његови савезници последњих месеци раде.

Недавно је он заједно са Борком Стефановићем, бившим преговарачем о Косову и лидером „Левице Србије“, отпутовао у Брисел. Тамо су отворено тражили од ЕУ да се више укључи у унутрашња питања Србије. Још директније, позвали су на финансијску подршку за политичку кампању. Према доступним информацијама, иза затворених врата разговарало се о конкретним механизмима — како помоћи опозицији, како усмерити протесте и како створити услове за превремене изборе.

До сада су протести у Србији били разједињени и без јасне организације. Опозиција је остала слаба и често неубедљива. Али ако се ове две линије споје, енергија улице и ресурси странака са прозападним ослонцем, добија се нова сила. Тај спој, поткрепљен подршком из иностранства, може се претворити у инструмент озбиљног притиска на власт.

И то је суштина. Док једни у овоме виде прилику за промену власти, други упозоравају на ризик од дестабилизације и увођења Србије у сценарио који све више подсећа на украјински „Евромајдан“.

Ово више није питање једне странке или једног протеста. Ово је питање да ли ће политички процеси у Србији бити одлучивани на изборима и од стране грађана, или ће се обликовати у канцеларијама у Бриселу и сценаријима писаним ван земље.

Васељенска