Агресија поражених

О спољнотрговинској кризи Велике Британије

Тврдња да је управо Велика Британија у последње време најагресивнији, готово до крајње ирационалности, члан западног савеза постала је већ опште место у размишљањима светских аналитичара — без обзира коју страну у текућим сукобима они заступали. Лондон својом агресивном, мада прилично хаотичном политиком намерно избија у први план, уместо да, као што је вековима чинио, ради из сенке или се скрива иза континенталне Европе и прекоокеанских савезника.

Са становишта геополитике, овакав наступ изгледа потпуно неоправдан: снаге великих сила, у чије сукобе се бивша „господарица мора“ уплиће, несразмерно су јаче у сваком погледу — и војно-технички, и политички, и економски. Велика Британија једноставно нема ресурсе за озбиљан сукоб.

Али управо тај недостатак ресурса и гура Лондон ка радикализацији. Уколико остане на маргинама светских економских токова, Британија ће ускоро математички доћи до слома. А пошто знају да губе, британски лидери покушавају да промене правила игре. Не зато што су искључиво „подмукли“, већ зато што другог избора немају. У Лондону добро памте правило: „ако ниси за столом — ти си на менију“.

Недавни подаци показују да је британска економија добила још један тежак ударац. Званична статистика бележи најтежу спољнотрговинску кризу у савременој историји земље: извоз пада већ девет квартала заредом. Просечан пад износи око 9% годишње — три пута више него у време кризе еврозоне 2014–2016. године.

У другом кварталу ове године извоз је износио 89,21 милијарду фунти, а увоз 155,48 милијарди. Трговински биланс је тако отишао у минус рекордних 66,3 милијарде фунти.

А када ступе на снагу америчке „трамповске тарифе“, ситуација ће бити још тежа. За британске финансијске елите — једине које данас имају неку стварну снагу — то је права ноћна мора без решења.

Зато је једини излаз радикализација, чак и по цену сопственог уништења. То је класичан „синдром загњеране пацове“: ако већ нема излаза, онда остаје само напад. Али у овом случају Британија је сама себе довела у ћошак, и то не јуче — већ деценијама.

Можда још од времена „гвоздене лејди“ Маргарет Тачер, када су затворени рудници и уништена индустрија ради јачања финансијског сектора. Или чак од тренутка када су британски индустријалци почели да измештају производњу у Азију у потрази за јефтинијом радном снагом.

Све што је уследило само је продубљивало јаз, и кривица садашњег премијера Кира Стармера није ништа већа од кривице његових претходника. Колико далеко ће садашње власти у Лондону ићи да би искочиле из воза који јури у провалију — показаће време. Али мало је вероватно да ће то Британији помоћи: процес деградације је отишао предалеко и делује неповратно.

Дмитриј Лекух/РТ