Мештани села Пружатовац не желе да стара школа падне у заборав, на месту школе ниче храст уместо заборава

У понедељак, 22. септембра, у селу Пружатовац, у општини Младеновац, стара школска зграда нестала је преко ноћи. Без иједног обавештења,jавне најаве, без разговора са мештанима, зидови који су више од једног века памтили дечје гласове и школска звоњава срушени су под зубима машине. Једина најава коју су мештани добили односила се на снимање телевизијске емисије и долазак екипе која ће уредити нову школу, о старој није било ни речи. 

„Нико у селу није против обнове, нити против новог. Нико не спори да деца заслужују боље услове, чист простор, нову енергију у школи. Али стара школа није сметала новој, није заузимала туђ простор, није претила безбедности,“ наводи један мештанин Пружатовца.

Школа  је сведок једног времена, важан стуб идентитета села, симбол образовања који је село прво подигло још давне 1872. године. На истом месту, 1911. године подигнута је нова зграда од опеке и камена, са темељима који су, према речима самих радника који су је рушили, били чвршћи и од темеља нове школе. Зидови дебљине до седамдесет центиметара, архитектура слична оној у Кнез Михаиловој улици, све је указивало на то да би, уз минимална улагања, ова школа могла бити сачувана и заштићена као вредно културно наслеђе.

„Стари део школе није коришћен за наставу више од двадесет година, али није био сасвим изгубљен. Кров јесте попустио, поједини плафони су страдали од прокишњавања, олуци су се распали, али све те ствари нису биле несавладиве, нити непоправљиве. Уместо да се размотри могућност обнове, да се позову стручњаци и покрене разговор са заједницом, неко је одлучио да школа треба да нестане,“ додаје наш саговорник и каже да је још страшније што их нико у селу није обавестио о плановима.

Директорка школе тврди да је месна заједница била обавештена, али представници заједнице одговарају да више немају никакав утицај. Законске измене довеле су до тога да се локална самоуправа практично уклони из одлучивања, а имовина која је некада припадала селу сада је у надлежности града. Осећај беспомоћности, занемарености и непоштовања је дубок. Грађани су, како сами кажу, обманути.

Највећи апсурд лежи у томе што нико није против новог, већ су мештани само желели да се старо сачува. Не због сентименталности, већ због вредности коју је та зграда носила. Школа је била симбол напретка, културе, заједништва, а њено рушење без дијалога понижава и оно што је било и оно што долази. У селу Кораћица сличан сценарио је био спречен захваљујући учитељици која је на време упозорила јавност и обавестила мештане, те је школа, иако још старија, остала очувана. Пружатовац ту прилику није имао.

Сада, након што је школска зграда нестала, мештани су одлучили да тишини одговоре симболом. Желе да, на месту где је некада стајала стара школа, засаде храст запис, као чин сећања, као гест поштовања и као опомена да је нешто важно нестало, а да нико није питао зашто. Не траже кривце, већ свест, и не траже освету, већ достојанство. Тај храст неће вратити школу, али може да обележи вредности које је она представљала, и да буде порука да не мора све што је старо да се брише да би ново добило своје место.

„Питање које остаје за све нас је просто, али болно, шта ћемо рећи деци када питају где је стара школа. Како ћемо их учити да поштују и чувају, ако смо им ми показали да је лакше рушити него обновити. Како да их васпитамо у духу одговорности, ако они који воде установу у којој уче, својим примером шаљу супротну поруку“, каже мештатин Пружатовца и позива све оне који су прошли кроз клупе ове зграде да дођу и да организовано одају почаст месту где су прва знања у животу стекли.

Мештани Пружатовца сада позивају све који су некада учили у тој школи, све који памте стару зграду, све који верују да прошлост заслужује поштовање, да се окупе и заједно засаде храст. Тај чин је њихов одговор на ћутање, њихов начин да не дозволе да историја села остане под рушевином и прашином. У времену кад се брисање прошлости често назива напретком, Пружатовац бира памћење.

Васељенска