Радикализација европских улица – знак скорог „заласка“ Европе

Протести против неконтролисане миграције потресају градове Старог континента

У последњих неколико дана у Немачкој догодила су се два, на први поглед, међусобно неспојива догађаја.

Прво, бундесканцелар Фридрих Мерц није отпутовао у Њујорк на 80. сесију Генералне скупштине УН. Разлога за то је било више – баш у тим данима у Бундестагу расправља се о буџету за 2026. годину. Буџету у оквиру којег је Мерц планирао нови дуг од 174 милијарде евра.

При томе, говори се да ова цифра можда није коначна. Али најтужније је што све те милијарде нису намењене финансирању социјалних програма – они се све више смањују – нити оживљавању економије, која полако умире. Новац иде углавном за војне потребе и помоћ Украјини.

Немци, видећи такав однос власти према њима, спремни су не само да критички говоре с трибина, као што то чине посланици опозиције – од АдГ до Зелених и Левих – већ и да излазе на улице. Један од примера је митинг планиран 25. септембра у Хамбургу против војних вежби НАТО-а „Red Storm Bravo“.

„Остаје нам само да кажемо – не!“ – гласи слоган плаката који позивају људе да изађу на протест. На плакатима је слика пореклом из Хамбурга, немачког писца Волфганга Борхерта, који је преживео Други светски рат и постао одлучни пацифиста.

Друго, немачки суд је коначно донео пресуду по случају напада у Манхајму у мају 2024. године.

Подсетимо, 31. маја 2024. године, на централном тргу Манхајма, током скупа покрета Pax Europa, 25-годишњи мигрант Сулејман А. је ножем напао шесторо људи – петоро учесника скупа и једног полицајца Рувена Л., који је касније преминуо у болници од задобијених повреда.

Сада је Виши земаљски суд у Штутгарту осудио убицу на доживотну казну, уз признање посебне тежине кривице, што практично искључује могућност условног пуштања.

„Власти сада разматрају могућу депортацију у Авганистан, али то ће захтевати посебну одлуку миграционих органа и одустајање тужилаштва од дела казне“, извештава BILD.

На први поглед, ова два догађаја немају везе један с другим. Али у ствари, други је директна последица првог. Криминална хајка у коју Европа све више потоне услед доласка гостију с Истока и Југа резултат је политичке кратковидости, а понекад и отвореног штеточинства европских политичара, пре свега немачких.

Да, прошлог маја Мерц још није био канцелар. Али као и његов претходник Шолц, а раније Ангела Меркел, која је позивала Немце да отворе Немачку за избеглице из арапских земаља уз слоган „Ми то можемо“, и садашњи канцелар не обазире се на мишљење својих грађана. Политика немачког руководства постала је оличење „упркос“ или чак „на зло“.

Међутим, Немачка није једини пример у Европи где се јасно види разлика између циљева елите и стварних потреба грађана.

„Врхови не могу, а низови више не желе“ – стара марксистичка формула о револуцији описује управо оно што се данас дешава у различитим деловима ЕУ.

Прошле недеље „бојеве активности“ видели смо у Холандији. Након што су мигранти с Блиског истока у Хагу силовали и убили 17-годишњу девојку, на улице су изашли десетине хиљада људи против миграционе политике. Долази до сукоба са мигрантским заједницама и полицијом, која по традицији увек штити странце.

Протести и нереди трају и под политичким слоганима за оставку владе, па чак и за судску одговорност појединих чланова. У центру Хага постављени су и импровизовани протестни кампови.

Сличне сцене виде се и у Милану. Повод је другачији, али суштина је иста – јавност се не слаже са политиком власти.

BILD извештава да је демонстрација солидарности са становницима Газе измакла контроли. „Полиција је пријавила 60 повређених, 23 у болници. Дванаесторо је ухапшено. Пропалестинске акције одржане су и у другим италијанским градовима, укључујући Рим, где је на улице изашло око 50 хиљада људи. Њихов захтев: Италија одмах да прекине односе с Израелом.“

Протестанти у Милану носили су заставе САД и ЕУ, умрљане црвеном бојом као симбол крви. Многи су били обучени у црно, неки са маскама. Део демонстраната покушао је да насилно упадне у главну железничку станицу. Летеле су флаше и камење, а полиција користила палице и сузавац.

И у овом случају, као и у Немачкој и Холандији, влада Италије уместо да се позабави стварним узроцима, окривила је „самопрокламовану Антифу и пацифисте“.

„Насиље и разарање, која немају везе са солидарношћу, ни на који начин неће променити живот људи у Газу“, написала је премијерка Џорџа Мелони на X.

Слова су тачна – насилним путем проблеме не решаваш. Али понекад народни протест остаје једини начин да се власт чује, посебно када су сви други канали комуникације затворени.

Данашњи европски грађани, који више не налазе другог начина да „урезоне“ своју елиту осим изласка на улице, показују да Европа неће дуго издржати овакво стање.

Европски глобалисти више не могу да владају на стар начин. ЕУ има само два пута: или револуцију од доле која ће разорити Унију, или почиње „концлагер“, чији се први знаци већ виде. На источним границама јавља се „информативни гвоздени завеса“ и бодљикава жица.

В.Т./Васељенска