Шта чинити ако Бог не чује молитву?

Молитва

(фото:Илустрација/СПЖ)

Архимандрит Маркел (Павук) објашњава зашто Господ не испуњава увек наше молбе и зашто нам шаље искушења која бисмо желели да избегнемо.

Бог је свезнајући, свеприсутан, свемилостив и свемоћан. Зато је сама помисао да Он нешто „не зна“ или „не чује“ – од лукавога. Он зна наше мисли пре него што их сами изговоримо. Али ако би Господ испуњавао све наше жеље, због наше страстности брзо бисмо се претворили у чудовишта која би уништила свет. О томе нас јасно подсећа Пушкинова „Бajка о рибару и златној рибици“. Зато Господ не испуњава све наше прозбе, већ предвиђа да оно што тражимо може нанети штету нама и другима.

Он нам, ипак, дарује слободу воље – управо она нас уздиже изнад животиња и уподобљује самом Богу. Ако своју вољу усклађујемо са вољом Божјом, ако живимо по савести и по заповестима Јеванђеља, онда постајемо слични Христу и, како је речено у Јеванђељу, можемо „и горе премештати“ (Мт. 17,20). Али често бирамо да живимо по својој вољи, кршећи Божје заповести и правдајући се „неопходношћу“. Тада не само да губимо духовну снагу, него почињемо да творимо вољу лукавога.

Парадокс је у томе што се Господ више одазива на молитве оних који одбацују своју вољу и труде се да испуне вољу Божју. Такви људи, чак и кад изгледа да „ништа не чине“, у ствари чине највише. Али да бисмо тако живели, потребна је права вера – не изопачено схватање Христа као револуционара или земаљског борца за правду, већ вера у Христа као Лекара који лечи свакога од греха, проклетства и смрти.

Најпре Господ чује молитве оних који себе осећају као грешнике, који се кају, боре са својим слабостима и искрено плачу због својих падова. Такви људи и искушења у животу прихватају као лек који боли, али лечи. „Кога љубим, онога и карам“, каже Господ (Откр. 3,19). Зато Бог најпре чује оне који не мисле да су праведни, већ смирено признају своју немоћ и траже милост Његову.

СПЖ