Офшорска кампања: Ко је све још требало да седи сa Саркозијем у случају новца од Гадафија

У Паризу је у четвртак завршен веома необичан процес – суд је донео пресуду у случају финансирања предизборне кампање бившег француског председника Николе Саркозија од стране Либије 2007. године.

Саркози је проглашен кривим за кривични договор с убијеним либијским лидером Муамаром Гадафијем. Казна је пет година затвора, а тачан датум издржавања казне биће одређен у року од месец дана. Може се рећи да је правда задовољена.

Ово кажњава не само неблагодарност, већ и подлост и похлепу. Али да ли овом пресудом заиста падају све тачке?

Суштина случаја је доказана: Никола Саркози је, супротно француским законима, добио од Гадафија најмање 5 милиона евра за своју кампању 2007. године, која је за њега успешно завршила.

У замену за новац, Саркози је обећао да ће помоћи повратку Либије на међународну сцену и оправдати зета Гадафија – шефа либијске обавештајне службе Абдалу Сенусија, који је осуђен на доживотну робију због улоге у терористичком нападу 1989. године на авион UTA DC-10, у којем је погинуло 170 људи.

Све је било организовано по налогу либијског руководства, у вези са војном помоћи Француске Чаду током чадско-ливијског конфликта. Сенуси је и раније правоснажно осуђен за тероризам.

Саркози, наравно, и даље све пориче – тврди да „није примљен ниједан либијски цент“ и да нема доказа о примању новца.

Можда је француски политичар рачунао на „срећан случај“ када је два дана пре изрицања пресуде у Либану преминуо један од кључних сведока – Зиад Такиеддин. Такиеддин је током истраге потврдио да је лично пренео Саркозију и његовим сарадницима до 5 милиона евра у кешу од Гадафија. Разлози његове смрти још увек нису јасни, али суд није одложио изрицање пресуде.

Сам Саркози тврди да су оптужбе плод завере клана Гадафија, освета за његову улогу у свргавању „диктатуре“ 2011. године.

Француска је, заправо, одиграла кључну улогу у интервенцији у Либији под изговором заштите опозиције од владе. У марту 2011. Француска је била прва земља која је признала Прелазни национални савет за легитимно либијско руководство. У том контексту, Саркози се нашао на челу западне интервенције.

Међутим, постоје и други мотиви: интерес најмање два светска финансијска центра – Волстрит и Лондон. После финансијске кризе 2007–2008. године, злато је поново постало најпоузданије средство плаћања. Гадафи је иницирао стварање једне валуте арапских и афричких земаља – златног динара – уз златне резерве Либије од око 150 тона.

Либија је држала злато у својој земљи, за разлику од других држава које су зависиле од америчких, британских и европских банака. То је могло да уздрма моћ долара и евра и направи Либију сувереним финансијским центром.

У том контексту, напад на Либију и свргавање Гадафија организовала је и светска банкарска финансијска елита, а Саркози је ту „срећно“ био искоришћен као фронтмен или „корисни идиот“, заинтересован за свргавање свог дуговног партнера.

Сада ће свет приписати Саркозију подлост и похлепу, док се стварни креатори крију иза њега и сами најгласније вичу: „Какав подлац!“

В.Т./Васељенска