Реквијем за амерички сан: „Економија младих постала је немогућа“

„Амерички сан постао је непомерно скуп: приступачност станова налази се на историјском минимуму, а традиционалан живот средње класе сада је недостижан већини обичних људи.

Али ниједна демографска група није ову ствар схватила тако лично као млади Американци“, пише у свом блогу познати амерички инвеститор Лау Веджис.

Према „Политичком речнику“ Вилијама Сефаира, амерички сан је „идеал слободе и могућности, који су формулисали оснивачи земље; духовна моћ нације. Ако је амерички систем скелет политике, онда је амерички сан њена душа.“

Један од симбола америчког сна је власништво куће.

„1950. године више од половине 30-годишњих Американаца имало је оно што се сматра основним обележјима америчког сна: породицу и кућу. Од послератних година, проценат 30-годишњака са породицом и кућом драстично је пао – са око 52% 1950. на само 13% 2025. године. То је пад од 75% за 75 година.

Од 1950. до 1990. године пад је био постепен и управљив: са 52% на 43%. Али око 2000. године десило се драматично сломљење. Од 1990. до 2025. године овај показатељ пао је са 43% на 13% – пад од 70% за три деценије“, наводи Веджис.

Разлог недостижности америчког сна за младе је економска немогућност: да би данашње породице постигле приступачност станова из 1959. године, потребан им је доходак три домаћинства.

Ситуацију погоршава огромно дуговно оптерећење, које „разара младе“. Виша школа, која би требало да младе припреми за економски успех, „постала је разарач богатства“.

Само од 2006. до 2024. године просечан студентски дуг се више него удвостручио: са 17.297 на 37.850 долара, а укупан непокривени дуг порастао је са 500 милијарди на 1,8 трилиона долара.

Веджис израчунао је да 30-годишњаци завршавају студије са просечним дугом од 38.000 долара, а многи дугују 60.000, 80.000 или шест цифара. За просечно становање потребан им је годишњи приход од најмање 130.000 долара, а зараде не прате раст цена. Дакле, у пику стварања породице већ су финансијски неуспешни.

Чак и након факултета, многи не проналазе посао. „Ниво незапослености међу недавним дипломцима у САД (22–27 година) порастао је са 5% на 7%. Незапосленост младих мушкараца сада је иста као и оних без факултета“, наводи Financial Times.

Расте број Американаца који се ни не труде да ухвате „плаву птицу“ америчког сна.

1950-их, само 2,5–3% мушкараца у најбољим годинама (25–54) није радило, а данас је тај проценат 11%, наводи Нобеловац Пол Кругман. Већина таквих живи код родитеља или са партнерком, док све више жена ради. Истовремено, пада број брачних мушкараца: учешће мушкараца у радној снази пало је са 97% 1964. на 89% 2024.

Популарни економски блогер Мајкл Снајдер наводи да је „потпуно неснађено младо поколение без наде“ резултат школовања где се учи да је живот бесмислен, да је човек настао од мајмуна и да после смрти ништа не следи. Многи прихватају хедонизам, али ни он не даје смисао – па дрейфују тражећи нешто да попуне празнину у себи.

Пад квалитета образовања само појачава кризу: резултати 12. разреда по читању и математици су најнижи за последњих 20 година. Многи млади не могу да добију квалитетно образовање, а самим тим ни амерички сан.

Према истраживању Hopelab и Data For Progress, половина младих у САД свакодневно осећа разарајући утицај усамљености на психичко здравље. Проценат депресивних Американаца скоро се удвостручио у последњих десет година – са 10% 2015. на преко 18% 2025.

Поред тога, расте број „смрти од очаја“ – узрокованих алкохолом, дрогом и самоубиствима. Миленијалима (рођени 1981–1996) приписују се највећи ризици: смрт од дрога порасла је за 108%, од алкохола за 69%, а самоубистава за 35%. Епидемија опиоидних предозирања погоршала је ситуацију – смртни случајеви синтетичким опоидима порасла су и до 6000%.

Доналд Трамп и његов тим покушавају да врате „Америку великом“ и амерички сан, али многи сматрају да би се прво требало усредсредити на унутрашње проблеме земље, а не на удаљене државе, које чак ни не памти.

В.Т./Васељенска