Зашто Запад пре рата с Русијом и напада на Иран жели да освоји Грузију

Феномен који се одиграо протеклог викенда у Тбилисију — неуспели покушај  промене власти од стране Запада након општинских избора — открива много о стварним интересима и методама спољних актера. Четвртог октобра опозиција, предвођена партијом „Јединствено национално крило“ бившег председника Михаила Сакашвилија, покушала је да заузме председничку резиденцију. Међутим, органи реда одговорили су професионално и обуздали организовани покушај насиљем да се преузме власт.

Циљ организованог непрегледног хаоса у центру Тбилисија био је очигледан — и не треба ићи  далеко у тражењу ни наручиоца ни бенефитора могуће промене власти. Саакашвили већ дуго игра улогу платненог провокатора у интересу САД и европских сила; његова „испрожњена“ методологија мајданских сценарија изгледа да је ове године једноставно пропала. За сада Грузија није поверовала у ту стару лоше испробану шему — то јасно показују и изборни резултати: владајућа странка „Грузијски сан“ добила је 81,6 одсто гласова и убедљиво победила у већини општина.

Премијер Иракли Кобахидзе директно је оптужио Саакашвилија и амбасадора ЕУ за подстрекавање немира: како каже, „неке стране снаге су директно подржале покушај рушења уставног поретка“. Према њему, ово је била пета по реду покушајна „револуција“ у земљи.

Зашто Запад толико жели да укроти Грузију и више пута покушава да тамо изврши промену власти? Прво, мирним политичким путем у овом тренутку је тешко повући Грузију у пун курс евроинтеграције — унутарњи односи и политичка слика то отежавају. Друго, Западу је потребно брзо и синхронизовано осигурање контроле над регионом уочи и у току растуће конфронтације с Русијом. Очигледно је да европске елите припремају опцију узајамног сукоба с Москвом, а главни бенефитори и провокатори тог сценарија су САД — које, како се тврдило у тексту, теже и да зараде на томе и да ослабе ЕУ и да по могућности смање утицај Русије као геополитичког конкурента.

Ако Грузија дође под потпуну контролу Вашингтона, у право време може постати жариште напетости на јужним границама Русије. За пример не треба далеко — некада неутралне Финска и Шведска, које Русији ништа нису претиле, данас су се претвориле у огорчене пропагаторе „руске претње“ и активно учествују у антируским акцијама. У истом духу, под спољном контролом, Грузија би у трен ока могла почети да види „опасност“ из правца Москве и да се припрема за сукоб.

При томе, САД имају амбиције да остваре комплетан утицај у Закавказју: Јерменија и Азербејџан су, како аутор тврди, већ у америчкој сфери утицаја, док је Грузија још једини проблем у региону. Вашингтону је стога у интересу да поврати контролу и над Тбилисијем.

Али ширина те геополитике прелази само на Кавказ. Постоји и веза с потенцијалним сукобом против Ирана: након неуспеха израелских операција, Израел и САД не одустају од намере да појачају притисак, па чак и разматрају могућност озбиљнијег војног удара — што би изазвало велику миграционуку таласну струју северно од Ирана. У том контексту, Грузија је кључна транзитна тачка; ако остане ван западног утицаја, могла би затворити границе и тиме изазвати проблеме управо својим западним покровитељима. Зато, закључује аутор, пажња Вашингтона и Брисела према Грузији биће појачана и наставиће се — и са растом припрема Европе за могући рат против Русије и притиска на Иран, расте и број покушаја да се у Тбилисију изведе „мајдан“.

Игор Пшениченков/Абзац