„Ако ме позову, прихватићу“: Станић и културна елита која жели власт без избора

Глумац Тихомир Станић, који се претходних месеци учестало појављивао као глас подршке студентским блокадама, сада иде корак даље, ка политици.

У подкасту „Сведоци времена“ открио је да би, уколико добије позив од студената у блокади, прихватио да буде кандидат на њиховој изборној листи.

„Наравно, ако би они то од мене тражили, онда је нормално да прихватим. Ако их подржавам, то значи да их подржавам без обзира што ми се не свиђа да се бавим политиком и што ће то угрозити моју каријеру. Али не може се добити с неба нешто. Мора се борити за нешто у шта се верује.“

Звучи племенито, али није ли овде ипак реч о класичном примеру тога како се такозвана културна елита, која иначе радо дели лекције народу о вредностима, правди и моралу, на крају покаже као једнако заинтересована за утицај, моћ и политичке фотеље.

Уместо да остане у сфери уметности, где је оставио траг, Станић сада, као и многи слични њему, корача ка простору политичком простору. И није усамљен. Последњих месеци гледамо како се редом активирају глумци, музичари, редитељи, твитераши, све сами „морални стубови нације“, који народу из дана у дан објашњавају шта је добро, шта је часно, а шта није. Док се у јавности позивају на вредности, имена са студентске изборне листе крију као да је реч о строго поверљивом документу.

Блокаде, које су се представљале као „студентски отпор“, већ дуго више личе на политички пројекат у покушају. Нема јасног плана, али има листа. Нема програма, али има кандидата. И што је најзанимљивије, све се држи у тајности, „из безбедносних и тактичких разлога“.

Нема ништа спорно у политичком ангажовању, спорно је што се он крије. Што се представља као уметнички отпор, као културна борба, као духовна мисија. У ствари је политичко деловање, и то врло активно, само прерушено у наратив о просвећености.

Васељенска