Блокадери признали политичке амбиције, па се обрушили на Вучића, Глишића и Јездића

У новој епизоди подкаста који воде Марко Видојковић и Ненад Кулачан, уз гостовање Павла Цицварића, гледаоци су имали прилику да, између псовки и личних увреда, чују оно што је до сада било прикривено. Признање о политичкој мотивацији тзв. студентског активизма, па и о манипулацији трагедијом на Железничкој станици у Новом Саду.

Уместо елементарне пристојности, тројка је емисију започела салвом вулгарности усмерених ка председнику Србије Александру Вучићу, глумцу Ненаду Јездићу и функционеру Дарку Глишићу, човеку који се и сам недавно суочио са тешким здравственим изазовом. Тај наступ, који је више личио на кафанско препуцавање него на политички или друштвени коментар, открио је много више него што су можда и сами желели.

У једном тренутку, Видојковић је говорио о томе како се студенти „не баве политиком од новембра“, али и да су планови и разговори за њихово политичко активирање почели знатно раније. Цицварић је пак признао да појма нема шта раде, нити колико има студентских листи, нити да ли је боље да иду једном или више њих.

Истовремено, кроз цео разговор провејавала је теза о потреби да се млади више ангажују у политици, али је и признање да је све што је деловало као спонтани студентски бунт у ствари било планирано много пре пада надстрешнице. Такав приступ демантује првобитне наративе о наводној борби за истину и правду, и разоткрива политичку агенду запаковану у причу о „грађанском отпору“.

Оно што посебно забрињава јесте игнорантски однос према жртвама трагедије, јер се у више наврата имплицирало да је пад надстрешнице искоришћен као „окидач“ за политичке акције, што је дубоко увредљиво за породице страдалих.

Иако се представљају као авангардни гласови, „глас разума“ и „културна елита“ која наводно пружа отпор систему, све је јасније да је реч о групи људи која без задршке тежи политичком утицају. И не би то био проблем да све није замаскирано флоскулама о „уметничком отпору“, „борби за студенте“ и „моралној дужности“.

Тај естаблишмент, често уздигнут изнад обичног народа, жели да убеди јавност да делује из виших побуда. Али, између редова, све је мање сумње: политички утицај и контрола јавног наратива су прави циљ.

Васељенска