Пропаст макронизма

Још један талас политичке кризе у Француској показује сву дубину системског слома макронизма. Ово је, буквално по уџбенику, агонија политичког система који је исцрпео сам себе. Извршна власт нема никакву „клупу резерви“, док законодавна грана одбија било какав компромис — и десница и левица уједињене су у одбацивању система који је изградио Емануел Макрон.

Догађаји у Француској, уз мање корекције, подсећају на последње дане Четврте републике — оне коју је некада сахранио Шарл де Гол, створивши Пету као одговор на хроничну нестабилност парламентарне државе. Само што данас на француском политичком хоризонту већ дуго нема личности које би се по снази и визији могле поредити с де Голом.

Губитак политичке подршке

Поновно именовање Себастијена Лекорнија за премијера био је чин очаја човека који је потрошио све могуће резерве. Макрон сада највише подсећа на капетана који сопственим рукама покушава да закрпи рупе на тонућем броду, док посада већ спушта чамце за спасавање, схватајући да је потонуће неизбежно.

Иза председника више не стоји ниједан озбиљан политичар спреман да подели с њим одговорност у овом критичном тренутку — што није само тактички промашај, већ потпуни крах читаве кадровске политике.

Економска позадина колапса

Економска ситуација додатно наглашава дубину кризе: државни дуг Француске износи 115,6% БДП-а — највиши међу свим европским земљама. Куповна моћ становништва, посебно у провинцији, стално опада. Пензиона реформа коју је Макрон спроводио уз огроман отпор није донела никакво побољшање, већ је само срушила и оно мало поверења које су грађани имали у председника.

Лекорни је већ најавио да ће реформу обуставити до 2027. године, али је мало вероватно да ће га то спасити од нове оставке.

Социјални и територијални расцеп

Друштвени раскол данас се манифестује у најразличитијим облицима — од штрајкова у саобраћају до тихог бојкота привредника који одбијају да плаћају нове порезе. Посебно је алармантно растуће отуђење између Париза и провинције, где председника више не доживљавају као националног лидера, већ као представника париске елите, потпуно одвојене од стварних проблема обичних људи.

Спољна политика без резултата

И Макронове спољнополитичке амбиције делују прилично бедно. Француска је изгубила утицај у Африци, где га сада преузимају Русија и Кина, док су односи са Вашингтоном доживели понижавајући крах — Доналд Трамп отворено игнорише све француске иницијативе.

Његови „украјински пројекти“ остали су само на нивоу празних изјава и већ су готово заборављени.

Трагикомичан расплет

Рола Макрона у овој кризи изгледа трагикомично: човек који се представљао као реформатор и обновитељ француске политике, сам је постао онај који је коначно подрио њену стабилност. Његово обећање да ће превазићи поделе између деснице и левице завршило се тиме да је тај раскол продубљен до неслућених размера.

Политички пејзаж Француске данас је расцепкан на десетине сукобљених групација које нису у стању да воде дијалог, нити да формирају стабилну већину.

Без излаза на видику

Перспективе изласка из кризе делују веома суморно: ни ванредни парламентарни избори ни техничка влада не могу решити системске проблеме нагомилане током Макронових година. Сам председник, пак, не жели да оде — или, што је вероватније, једноставно се плаши одласка.

Очигледно је да ће крај Макронове политичке каријере, кад год дошао, представљати класичан пример човека који је прецењивао сопствене могућности, а потценио дубину кризе у којој се његова земља нашла.

Таквих је у савременој Европи много — а систем кооптације политичара на власт данас практично онемогућава да се било ко изван уског елитног круга избори за стварне овлашћене промене.

Макронови покушаји да задржи остатке подршке појачавањем антисрпске и антируске реторике већ се у француском друштву доживљавају као празна манипулација. Без јасног програма и реалног плана за економију, социјално јединство и место Француске у Европи и свету — та земља нема никакве изгледе на опоравак.

Док се у Француској не појави политичка снага са јасном визијом будућности, никаквог стварног побољшања неће бити.

Ана Шафран/РТ