Вештачка интелигенција и стваралаштво

Може ли вештачка интелигенција заменити човека у стваралаштву? Да ли постоји опасност да човек, препуштајући се машинама, изгуби свој стваралачки дар и тиме изгуби у себи оно што га чини сличним Богу? О томе размишља архимандрит Маркел (Павук).

Навикли смо да стваралаштво доживљавамо као једно од главних својстава човека који је створен по образу Божијем. Али данас, са развојем вештачке интелигенције, ситуација се мења – неуромреже већ могу да сликају, компонују музику и стварају идеје. Логично се намеће питање: да ли човек ризикује да изгуби свој стваралачки потенцијал ако га машине постепено замене?

Наши преци су некада са страхом гледали на електричну енергију и телевизор. Данас неки људи одбијају да користе интернет. А сада се појавио нови „технолошки изазов“ – вештачка интелигенција. Као и у сваком изуму, и овде има и доброг и лошег.

Из хришћанске, аскетске перспективе, највећа опасност неуромрежа лежи у томе што оне подстичу лењост и стварају илузију свемоћи, хранећи једну од најопаснијих страсти – гордост.

Замислимо студента коме је дато да напише семинарски рад. Уместо да сати проведе у библиотеци и укључи сопствено мишљење, он само унесе тему у неуромрежу – и добије готов текст. Ако наставници то не буду строго контролисали, доћи ће до потпуне деградације: некада је бар требало уложити труд да се купи готов рад, а сада је све то могуће добити бесплатно и без напора. Слободно време, уместо да се искористи за нешто добро, најчешће се троши на празнину и пороке.

Тако човек престаје да буде стваралац. Постаје сличан машини – без савести, стида, љубави и честитости. Његов лик се губи, а са њим и образ Божији.

Људи данас покушавају да се издвоје спољашњим изгледом, али узалуд: један дан неко обуче поцепане фармерке, сутра их носи цео град. Лако подложан утицајима, човек без унутрашњег темеља не може бити поуздан – он лако издаје, јер у његовом срцу, као у роботу, нема програма за храброст, жртву, рад и смирење.

Посебно су угрожена деца, која тек почињу да уче разлику између добра и зла. Али бекство од света није решење – није свако способан да живи у пустињи. Морамо тражити начин да се сачувамо у свету у којем живимо.

Први хришћани су користили достигнућа свога времена за проповед Јеванђеља. Тако и ми данас можемо искористити овог новог „техничког демона“ за добро. Подсетимо се светог Јована Новгородског, који је, по предању, летео на ђаволу до Јерусалима – али не зато што је био његова жртва, већ зато што је имао власт над њим. Да бисмо и ми имали власт над искушењима технике, потребно је да се молимо, постимо и кајемо.

Само тако ћемо сачувати себе као личности и остати слични Богу – у љубави, милосрђу, трпљењу, храбрости и смирењу.

СПЖ