Тужилац затворио случај: Нови детаљи откривају како је трагедија на железничкој станици у Новом Саду могла бити спречена
Фото: Принтскрин
Трагедија на железничкој станици у Новом Саду, могла је да буде спречена да је било само мало одговорности и реакције оних који су знали да је надстрешница небезбедна. Уместо тога, добијамо нове детаље који откривају забрињавајући ланац немара и ћутања.
Према званичном полицијском извештају који је достављен Вишем јавном тужилаштву у Новом Саду, путници су још ујутру 1. новембра више пута обавештавали раднике на благајни да са крова изнад надстрешнице отпадају делови конструкције и шљунак. Радници су одмах обавестили свог шефа, Веселина Симовића из секције АД „Инфраструктура Железнице Србије“ Нови Сад.
Симовић је, како стоји у извештају, изашао напоље да „оствари увид у ситуацију“, али није предузео ништа.
И ту трагедија добија своје стварне размере.
Да је Симовић реаговао и затворио улаз, трагедија би била спречена. И не само то, тужилац Слободан Јосимовић није покренуо ни озбиљну истрагу. Није саслушао грађане који су пријавили проблем, нити је тражио снимке камера.
Симовић је током истраге саслушан, али не као осумњичени, већ само као сведок. Када му је постављено питање о томе да ли је био обавештен да се делови надстрешнице урушавају, он је кратко одговорио: „Ма јок, мајке ми“. Уместо да даље проверава његов исказ или нареди додатна вештачења, тужилац Слободан Јосимовић је ту завршио посао и затворио случај.
Све више указује на то да је Симовићев надређени био Милутин Милошевић, блиски сарадник Младена Ненадића. А то, по свему судећи, доводи до одлуке да се случај заташка.
Угљеша Мрдић, председник Одбора за правосуђе Скупштине Србије, објавио је документа која показују да се знало за ризик. Али, како каже, нико није хтео да сноси одговорност.
Зато се сада поставља питање одговорности троје људи: Загорке Доловац, главне тужитељке Србије; Бранислава Лепотића, главног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду; и самог Слободана Јосимовића, поступајућег тужиоца.
Правда се у овом случају не сме свести на још један затворен предмет и заборављену трагедију. Питања су постављена, чињенице познате, али се и даље врши замагљивање одговорности. Уместо да се истина утврди до краја, гледамо покушаје да се све релативизује, док понашање надлежних све више личи на организовану стратегију како би се заштититили они који су најближи самом извору пропуста.
Васељенска
