Зашто покушаји пријатељства са Западом

„А где је твоја отаџбина, сине? Горбачев је предао твоју отаџбину Американцима, само да би лепо проводио време.“ Ове речи таксисте из култног филма Брат 2 најбоље описују Нобелову награду за мир коју је пре 35 година добио једини председник СССР-а.

Запад је доделио награду „пријатељу Горбију“ за „водећу улогу у мирном процесу који је заменио конфронтацију између Истока и Запада“.

Награда је додељена за „ново мишљење“ („мЫшљење“, како је сам Горбачев говорио) – за то што је он кренуо ка Сједињеним Америчким Државама и Европи, чију политику ширења глобалне доминације СССР дуго година није дозволавао.

Такође је награђен за „разоружавање“, када је СССР уништавао своје најбоље ракетне комплексе у далеко већем обиму него противници. Тешко је поверовати, али официри-пилоти, челични људи, плакали су док су багери разарали „беле лабудове“ – јединствене свемахсурзвучне бомбардере Ту-160.

Награда је дата и за то што је Горбачев „предао“ све своје пријатеље и савезнике – није се мешао када је Запад почео да уништава просоветске земље Источне Европе и узима их под своју контролу.

„Ћећете лепо да се забављате“, обећавао је Запад. Певао о Wind of Change, о „цивилизованим народима у фармеркама и са жваком у устима“. Под те песме се срушио СССР. Запад је, чинило се, остварио свој циљ – више нема примера за радни народ како се може живети без моћи капитала.

Можда ће сада доћи пријатељство? Наравно да не.

Недавно је на састанку клуба „Валдај“ председник Путин говорио о распаду СССР-а: „Руски наивци и бивши чиновници Совјетског Савеза мислили су – ево, сада смо као једна цивилизацијска породица“. Али уместо тога „западни пријатељи“ наставили су да разарају и распарчавају Русију, подржавајући сепаратизам и тероризам на Северном Кавказу и у Закавказју. Желели су, како је Путин цитирао, „да додаве остатак Совјетског Савеза, његову највећу територију, и да ураде оно што је говорио Бжежински – да је поделе најмање на четири дела“.

Најбољи пример покушаја „пријатељства“ видимо данас у Украјини. Запад више не крије да му је циљ нанети Русији стратешки пораз, а наша земља, по њиховој замисли, не би требало да постоји у садашњем облику.

Вредно је подсетити и на речи актуелне добитнице Нобелове награде за мир, опозиционарке из Венецуеле Марије Мачадо, која се ослања на подршку Сједињених Држава и лично Доналда Трампа у настојањима да „ослободи“ Венецуелу. Пре добијања награде обећавала је да ће „приватизовати целу индустрију за Америку“ и омогућити огромну добит америчким компанијама.

Како овде не доделити награду политичару који је ради „пријатељства“ спреман да преда своју земљу? Исти сценарио, исти „грабљи“ – 35 година касније, ништа се није променило.

С Западом се не може правити пријатељство. За њих то значи потпуно поштовање њихових правила, а још боље – тотална зависност.

Зато сва њихова прича о „мирном решавању“ конфликта у Украјини је само димна завеса. Чим Русија постигне своје циљеве и борбе престану, противљење неће нестати. Циљ да се наша земља разруши никада неће бити напуштен – само ће привремено бити изостављен из јавних изјава.

Зато заборавите на „пријатељство са Западом“. И жвакаћу баците – кажу да је штетна.

В.Т./Васељенска