Васкрсење мртвих и труљење душе: Шта нам говори Христово чудо

Јеванђеоска прича о васкрсењу сина Наинске удовице мења само разумевање света и приморава човека да се загледа у сопствену душу.

Када човек умре, у његовом телу почињу неповратни процеси. Крвни судови пуцају, микроорганизми се шире по целом телу – продиру у јетру, срце, мозак. Ћелије се распадају, нестају неуронске везе које су чувале успомене и личност. Са медицинског становишта, васкрсење човека после неколико сати смрти – немогуће је.

И у тај организам, у коме све врви од хемијских реакција распада, Христос прилази и каже:
„Момче! Теби говорим – устани!“

И он устаје и проговара.

Шта се у том тренутку догодило? Да ли су се ћелије поново сложиле у живот? Да ли су се бактерије повукле у своја првобитна места? Ми не можемо ни да замислимо шта је све потребно да би мртво тело поново оживело, а мисао и свест се вратиле у своју пуноћу.

Труљење душе – невидљиви распад

Многи данас пишу да свет није само онакав каквим га описују школски уџбеници. Постоје закони који превазилазе људско разумевање. Духовни свет неупоредиво је сложенији и лепши од материјалног.

Али душа, која је позвана да живи у том духовном простору већ сада, често је – мртва.

Живимо на нивоу инстинкта, као животиње. Унутар тела, које ће једног дана постати прах, обитава душа која је већ почела да се распада.

Гнушамо се када видимо распадајући леш – трулеж, смрад, распад. Али како ли тек изгледа душа која пролази кроз исти процес? Мислимо да је то мање страшно? Варамо се.

Свети Оци су говорили: пали духови изгледају тако страшно да би човек могао умрети само од страха да их види. Док су анђели Божији лепи и светли. Али демони су некада били исти – њихов садашњи лик само је „икона“ њихове унутрашње пропасти.

Тако је и са човеком: тело може бити лепо, али душа, поједена страстима, шири само смрад и одвратност.
Страсти су горе од бактерија распада, а задах греха тежи од сваког мириса трулежи.

Духовна епидемија и спасење

У житијима светих читамо како анђео чувар није могао да се приближи човеку због смрада који је излазио из његове душе. Али зато демони, као муве на лешу, облећу такву душу и „полаже“ у њу своје личинке. Оне расту, хране се распадом душе и привлаче још моћније демоне – духовне некофаге који се наслађују трулежом. Таква душа постаје извор духовне заразе.

Догађаји у свету данас само убрзавају ту епидемију.

Човечанство пролази кроз до сада невиђену демонизацију.
Медији и друштвене мреже делују као антене кроз које се у свест људи убризгавају „бактерије зла“. Сви смо ми већ заражени, само неки имају духовни имунитет, а неки не.

Шта нам је чинити?

Најпре – престати плакати над туђим духовним труповима док наш сопствени већ смрди.
Затим – признати да смо духовно мртви, ма шта мислили о себи.

Живот душе постоји само када је она повезана са Извором живота – Богом.
Та се веза препознаје по присуству Благодати. Ако је нема – ми смо мртви, и сами себе не можемо извући из гроба.

Остаје нам једино – смирење, покајни плач и нада да ће се са нашом душом догодити оно исто што и са сином Наинске удовице.

Нашу душу већ носе, да је баце у генски огањ. Али једна нам је нада – Пресвета Богородица, која својим сузама може покренути сажаљење Сина.

Не ради нас – јер смо по делима недостојни,
већ ради Њених суза и ради молитви светих, који као у погребној поворци стоје око гроба наше душе.

И можда ће, угледавши ту поворку, Сам Спаситељ рећи и нама:

„Теби говорим – устани! Васкрсни из вечне смрти и уђи у живот који је припремљен праведницима, ради суза Моје Пречисте Мајке и молитви светих Моих.“

Сергеј Успенски/СПЖ