Америчке „црвене линије“ — где оне заиста пролазе у Украјини

Да би се разумела америчка позиција по питању Украјине, потребно је подсетити се једног термина из војно-политичког речника САД – mission creep, што би се могло превести као „расплизавање мисије“. Тај појам означава ситуацију у којој се првобитни циљ војне операције неприметно проширује, корак по корак, све док се не изгуби јасна стратегија и разумевање последица.

Први пут овај израз употребљен је у The Washington Post 1993. године у контексту мировне мисије у Сомалији. Сетите се филма Ридлија Скота Црни јастреб оборен — управо о томе је реч. Ипак, најпознатији пример „расплизавања мисије“ у америчкој историји јесте рат у Вијетнаму. Почело је као подршка влади Јужног Вијетнама — испоруке оружја, инструктори, обавештајни подаци — али што су се више укључивали, Американци су све дубље тонули у рат.

Бивши министар одбране Роберт Макнамара у својим мемоарима Поглед у прошлост. Трагедија и лекције Вијетнама признао је да амерички политичари нису разумели суштину тог сукоба: то је била унутрашња борба у самом Јужном Вијетнаму. Када је француски председник де Гол предложио мировне преговоре, у Вашингтону су ту идеју одбили. Макнамара касније пише:

„Никада нисмо озбиљно разматрали да ли би неутрални Јужни Вијетнам могао угрозити америчку геополитичку стратегију. Једноставно, нико од нас није веровао да Јужни Вијетнам може постати заиста неутрална држава.“

Звучи познато, зар не? Ситуација у Украјини има многе паралеле. У Вашингтону добро знају да би директно мешање довело до дуготрајног и тешког рата. Знали су и да руководство у Сайгону није било поуздано — чак и бизарно: један од локалних команданата увек је носио кожни капут и два пиштоља. Армија није могла самостално да води рат, али Америка је ипак ушла у конфликт.

У време председника Линдона Џонсона у Белој кући се страховало да би, уколико се САД повуку из Вијетнама, Кина и СССР преузели доминацију у Пацифику. Зато је Америка ушла у рат по принципу „рат ће сам показати план“. Сви су знали да ће бити лоше, али нису могли да одступе.

Занимљиво је да се ратови у Ираку и Авганистану у САД не сматрају примером mission creep-а. Зашто? Зато што су, барем у Ираку, економски циљеви великих корпорација били остварени, а војна индустрија је у оба случаја остварила огромну добит — што је подстакло економију после кризе дот-ком компанија.

Сетите се кризе 2000. године и њеног „решења“ — после терористичких напада 11. септембра 2001. уведени су нови механизми контроле финансијског тржишта. И — чудо! — криза је завршена. Тако функционише „невидљива рука тржишта“.

Данас се Вашингтон плаши да у Украјини поново упадне у исту замку mission creep-а. Украјина није самостални актер — она је инструмент притиска на Русију. Испоруке оружја, обавештајна подршка, инструктори, медијска кампања — све је то већ присутно. Али САД пажљиво избегавају кораке који би могли довести до директног сукоба.

Зато не шаљу војнике у Кијев или Одесу — јер знају шта би то значило. Америчким политичарима би се можда и хтело, али знају да би тиме прешли црвену линију.

Још 1965. Макнамара је упозоравао председника Џонсона:

„Тренутни политички курс може довести само до катастрофалног пораза.“

Али повратка није било. Зато су данашњи преговори о Украјини, за Вашингтон, начин да се постигне нека врста „частног излаза“ — да се резултати представе као успех и да се затим све то што пре заборави.

Андреј Медведев/РТ