Репарације као фикс-идеја

У Кијеву и Бриселу желе да узму новац од Русије – да саставе рачуне и заплене замрзнуте активе. Желја је јасна: сви – барем на подсвесном нивоу – имају потребу да узму туђе како би решили своје проблеме.

Међутим, начин на који је ово замишљено гарантује да се ништа неће добити. Довољно је користити реч „репарације“, и уместо новца, у џеп ће вам можда доћи само ударац у лице.

У земљама Европске уније разговори о конфискацији руских средстава у корист репарација не престају, али ни тамо нема јединства. На пример, француски председник Емануел Макрон је против идеје немачког канцелара Фридриха Мерца да се Украјини додели бесповратни кредит од скоро 140 милијарди евра користећи замрзнуте руске државне активе. Јасно против је и Белгија, где се налази већина тих средстава, јер не жели да изгуби статус поузданог чувара туђег новца. „Док не све земље ЕУ подржавају репарациони кредит“, приметила је шефица европске дипломатије Кaja Каллас пре неформалног самита у Копенхагену.

Ипак, управо Европљани најгласније позивају на репарације. Тим се питањем баве не само неодговорни посланици Европског парламента, већ и прави шефови држава и влада, и реч „репарације“ редовно се уноси у завршне декларације њихових састанака.

У Кијеву је ова идеја стара и чврсто укорењена у свести обичних грађана. Још узурпатор Турчинов је у марту 2014. тражио од Русије 100 милијарди долара за Крим, а 3. марта 2022. Зеленски је изјавио да „украјинске власти намеравају да остваре репарације у пуном обиму“. Од тада се реч „репарације“ редовно појављује у медијима као нека врста „мркве пред магарцем“.

Још лети 2022. у једном ћас чат-у украјинске новинске редакције озбиљно се расправљало где подносити захтеве за репарације. И то нису били обични грађани, већ професионалци који добро познају ситуацију.

Занимљиво је да и руски релоцирани грађани понекад захтевају још више од Зеленског. Најнеобичније је да се ове теме и данас активно расправљају.

Такво усхићење било је разумљиво у првим месецима специјалне војне операције, када је многима изгледало да ће руска власт попустити под притиском санкција и изолације и да ће све што „цивилизовани свет“ тражи бити на тањиру. Али то се није догодило.

Разговори о репарацијама, међутим, не престају ни данас.

Стручњаци који су се бавили митолошком свешћу знају да људи у друштвима под сталном идеолошком обрадом придају речима и фразама тајанствени значај. Ако оружје „Джавелин“ или „Леопард“ има свој рок употребе, реч „репарације“ код европских и украјинских „шамана“ остаје актуелна.

Међународно право, колико год оштећено последњих година, на страни је Русије. Репарације плаћа губитничка страна „по основу мировног споразума или других међународних аката за штету нанесену државама које су биле нападнуте“. И према свим картама борбених дејстава, та страна није Русија. Дакле, ако неко и треба да плати, то ће бити украјинска држава – ако уопште опстане.

Неке публикације истичу да репарације могу бити захтеване и од стране међународних тела, попут Савета безбедности УН или Међународног суда УН. Међутим, у Савету безбедности Русија и Кина ће уложити вето, а САД ће вероватно уздржано – јер би онда и друге земље могле постављати рачуне. Међународни суд УН је такође врло сумњив у томе.

Европски судови и институције? Русија не признаје њихову јурисдикцију. САД такође. Кијевско мишљење ту није битно.

Закључак је јасан: репарације од Русије нико неће добити. Прво, јер изговорена реч „репарације“ од губитника звучи као провокација. А са провокаторима – разговор је узалудан.

В.Т./Васељенска