Живе и мртве иконе: наш вечни образ пред Богом

У ово недељно празновање Црква се сећа светих отаца који су бранили Православље од јереси иконоборства. Размотримо тему иконе као образа који свако од нас пише својим животом.

У преводу са грчког, „икона“ значи – образ. Све што нас окружује, па и ми сами, јесу иконе које је створио Божествени Логос. Све видљиво – остварење је Божанских идеја које су у Њему постојале одувек.

Цела Вселена је икона коју је насликао Творац.

Сваки њен детаљ је слојевит. Да бисмо разумели њену суштину и значење, морамо ући у саму суштину сваког образа, што човеку није потпуно могуће. Видимо само површину, први слој, често не схватајући да је то тек ситан део онога што свака икона у себи чува.

Ово важи за целу живу и „неживу“ природу. Реч „нежива“ стављам у наводнике, јер Живи Бог је све створио живим. Чак и камен, који нам изгледа мртав, има своју, само Њему знану, везу са Творцем. Оно што Велики Уметник замишља о свом стварању зна само Он сам. То је тајна, непозната чак и анђелима.

Пишемо свој вечни образ

Човеку, створеном по Божјем образу, дата је могућност да буде творцем икона. Не мислим само на уметничко стварање. Сваки дан остављамо за собом многе образе – наше одразе у свему са чим долазимо у контакт, чак и у мислима.

Сваки наш гест, поступак, реч – то су боје иконописа.

Све има свој духовни укус, мирис и боју. Наносимо их на људе, животне околности, на све с чим душа долази у додир. Оне се трајно запечаћују у оној „вечитој сећању“. Када човек заврши земаљски живот, рад на икони његове душе је завршен. Оно што је насликано – више се не може преписати. Та икона постаје вечни нови идентитет човека. Проћи ће векови, свет ће се разрушити, „земља и сва дела на њој сгореће“ (2. Петр. 3:10), а то име остаје заувек.

Тужно је гледати људе који, занесени пролазним и брзопотеклим током времена, спремни су свој вечни образ писати крвљу невино убијених, бојама боли, страдања и мучења жртава. Сви смо ми путници и гости на овој земљи, и сваког чека Божји суд.

Мртав дух и жива веза с Богом

Морамо учити да разликујемо боје и видимо шта човеку лежи на души – не по ономе што говори, већ по ономе што сија у његовим очима. Ђаво се облачи у светлост анђела, али немогуће је помешати дух демона који приступа души. Можемо глумачити и претварати се, али не можемо сакрити оно што излази из саме дубине наше суштине.

Нове технологије све више мењају људску свест. Није важно на којој страни „барикаде“ се налазе људи – брзо ће се гушити у злоби, напумпаној пропагандом. Нема смисла убедити човека чије је срце „исечено до корена“.

Свет се брзо мења. Љубави је све мање, а бол и страдања, које рађа људска гордост, похлепа и злоба, све више.

Мртав није онај ко престане да дише, већ онај ко изгуби живу везу с Живим Богом. Мртви нас уче како исправно живети, спасавати се, веровати, волети и молити се. Данас мртвим духом пуне се друштвене мреже, ТВ програми и вести – медији постају генератори мржње. Свет се припрема за сусрет са представником кнеза таме и облачи црне хаљине.

Једноставност – почетак свега

Слава Богу, постоје и живе иконе – они који су сачували доброту и чистоту, који се још умеју радовати, чудити, опраштати и благодарити. Они нису изгубили везу са Животом, повезани су с њим „пупчаном врпцом“ која излази из срца.

Људе не чини посебним интелект, ерудиција или образовање, већ пре свега – једноставност.

Она је почетак свега. На њу се низују различите врлине.

Тужно је слушати о „високопостављеним духовним лицима“ која својим примером „импресионирају“ зато што раде заједно с монасима, свештеницима и верницима. То није врлина – то је норма живота. Када игуман ради као монаси, или епископ делује као обичан човек, то је нормално. Ненормално је кад свештеник себе стави изнад својих верника.

Од тога како ћемо насликати своју икону зависи наше место у вечности.

Бог нам је дао четкице и боје. Код некога их је више, код некога мање, али их сви имамо. Када гледамо истинску лепоту душе човека, схватамо да је то највеће чудо које је Господ створио.

СПЖ