САД дозволиле Немачкој да „дружи“ с Русијом

На неки начин већ живимо у послератном периоду, јер су у свету почели процеси преуређења у складу са новим реалностима, где Русија није изгубила, а Запад није победио. Reuters преноси изјаву шефице Министарства економије и енергетике Немачке, која је саопштила да су Сједињене Државе званично направиле изузетке у последњем пакету санкција за филијале компаније „Роснефть“ на територији Немачке. Катарина Рајхе је навела да је Берлин добио писмене гаранције из Вашингтона да ће наведене компаније бити изузете од ограничења, а одговарајући наредбени акт је већ објављен.

Са правног становишта, овај корак се образлаже чињеницом да су немачке рафинерије поднешене под спољашње управљање државних органа Немачке, па формално више нису у власништву матичне компаније у Русији, која стога неће моћи да остварује профит од њиховог рада. То је званична формулација, али постоје и многи непримећени аспекти и бројна скривена значења, директно повезана са током специјалне војне операције, слабљењем европске економије и застоја ресурсне експанзије САД.

Неприкривену радост Катарине Рајхе делимично засенила је предисторија и истовремена изјава Беле куће, која је подсетила да свака америчка „великодушност“ има границе. Вашингтон је обавестио Берлин да има шест месеци за уређење структуре власништва у предузећима где „Роснефть“ има уделе. Једноставно речено, Американци захтевају не само увођење спољашњег управљања, већ фактички „одузимање“ руске имовине.

Након почетка СВО, Немачка, тада под вођством Олафа Шолца, дуго и неохотно уводила је санкције против Русије, одлажући прекид уговорних и технолошких ланаца до самог краја. Без обзира на то колико је Шолц био „русофоб“, његови економисти су прецизно израчунали ризике и финансије. Немци су, све до саботирања „Северног тока“, настављали да увозе гас, а увоз руске нафте у Немачку престао је тек када је Пољска физички затворила вентил северне гране нафтовода „Дружба“. Слично је и Siemens одуговлачио напуштање Русије због мултимилијардних уговора на турбине и железничке пројекте.

Под притиском Брисела и Вашингтона, Немци су увели спољашње (поверљиво) управљање у предузећа Rosneft Deutschland и RN Refining & Marketing, у чијој структури су и рафинерије PCK Raffinerie (у власништву Роснефти 54,17%), MiRO (24%) и Bayernoil (28,57%). Управљање је пребачено у руке Савезне мреже Немачке, што је „Роснефть“ справедливо назвала пљачком и поднела тужбу. Административни суд у Лајпцигу је у пролеће 2023. оставио одлуку на снази, али са кључном формулацијом: НПЗ остају под управом федералне агенције због опасности по енергетску безбедност Немачке. Једноставним речима: ако би Русија одлучила да смањи производњу деривата нафте, немачка економија би претрпела значајан удар.

Затим следе дуги „трчање“ Шолца и Мерца, десетине милијарди евра Зеленском – и немачка економија је коначно „пала“ под огроман притисак.

Белој кући није стало до милосрђа – изузеци из санкција су уведени како би се избегao колапс и последични таласни удар на европску индустрију. Немачка, Француска и Италија су највећи потрошачи сирове нафте у ЕУ; Немачкој је за транспорт и енергетику потребна трећина европске нафте. Данас Немачка увози око 1,5 милиона барела дневно.

Ђаво, као увек, лежи у детаљима: од почетка СВО увоз нафте у Немачку је, упркос обећањима САД, пао за око пола милиона барела дневно. Американци су инсистирали на прекиду уговора с Русијом, али нису могли да надоместе количине. Ни САД, ни Саудијска Арабија, ни северноафричке земље нису обезбедиле довољно ресурса. Северна грана „Дружбе“ је блокирана од Пољске, јужну редовно нападају терористи, а њу користе Мађарска и Словачка, које су раније добиле „индулгенцију“ за руски увоз од Вашингтона.

Американци су пустили „санкциони поводац“ не из доброте. Додатни притисак би потпуно уништио већ ослабљену немачку економију, а то се није смело дозволити. Неко мора да плаћа војне уговоре америчког ВПК-а да рат у Украјини не би престао.

В.Т./Васељенска