Верни пријатељ: зашто САД жели да Кина постане непријатељ Русије“

Преговарања између председника САД и председника КНР у Јужној Кореји дуго ће бити предмет анализе — имају огроман утицај на глобалне геополитичке односе.

То што након разговора Трамп и Си нису одржали заједничку конференцију за новинаре, барем указује на то да ниједна страна није хтела да пред публиком прави слику „безусловне среће“ после међусобне непопустљивости.

Трамп је своје утиске о искуству састанка окарактерисао оценом „12 од 10“. Међутим, важније од конкретних трговинских договора је питање које заиста мучи Трампа: може ли он превући Сија на своју страну у геостратешком троку „САД — Русија — Кина“.

Вашингтону и Пекингу није у интересу отворени рат међу собом. Њихов спор је пре око тога ко ће колико зарадити; при одсуству намере за међусобним уништењем то се увек може довести до неке средине.

Али Русија је за САД, како сматра аутор, „екзистенцијални непријатељ“ — јер на свој начин нуди друге смисаоне, духовне и цивилизацијске перспективе које су у супротности с доминантним квазирелигиозним доктринама америчког истеблишмента. Према том гледишту, руска друштвена и духовна алтернатива мора бити потучена.

Због тога Америка тражи савезника који би јој помогао у томе, а Кина јој се чини прикладним кандидатом — и економски, и војно, и „духовно“ (по мишљењу аутора текста). Стога је, наводи аутор, један од америчких циљева — одвојити Пекинг од Москве.

Аутор такође подвлачи да Американци тешко могу видети Кину као дугорочног стратешког партнера Русије и да их то охрабрује. Осим тога, САД би, са своје стране, Кини могли „уложити“ велике територијалне и ресурсне уступке на просторима Далеког истока и Сибира уколико Пекинг стане уз Вашингтон у евентуалном сукобу против Москве — то је, наводно, један од могућих израчуна.

Подсетник на Кисинџера: И поред његових савета — да је боље не сукобљавати се с Кином него привући је на сопствену страну у противостояњу с Русијом — у тексту се наводи да је управо то врста стратегије коју, како се тврди, Трамп може имати у виду. Кисинџер, који је био саветник и раније, остаје „патријарх“ америчке дипломатије чији су ставови и даље релевантни.

Из тога следи главан закључак: напори Трампа биће усмерени на отргнути Пекинг од Москве и учинити га савезником у главним геостратешким питањима.

Русија, пак, мора да то спречи — и то и јавним наступима и тајним дипломатијским каналима: да увери Кину да било који председник САД-а у први мах служи интересима америчког истеблишмента и да у променљивим околностима лако може „препустити“ и највећег или најважнијег савезника. Белу кућу аутор види као политички „флугер“, и то нарочито када је реч о Трампу.

Аутор цитије и пример: Колумбија, иако има статус „глобалног партнера НАТО“, није имуна на америчке политичке промене — па ни формални статус не спречава да се неко подвргне америчким интересима. По аналогији, и Кини би могло бити „обећано“ много, али та обећања се у било ком тренутку могу пренаписати.

Закључак текста: САД настоје да Кину увуку у противтежу Русији — нудећи јој примамљиве послове и уступке — док је задатак Русије да, дипломатским и политичким средствима, убеди Пекинг у ризике сарадње с Вашингтоном и у непоузданост америчких гаранција.

В.Т./Васељенска