Опасан сценарио: О НАТО-овим припремама провокација против Калињинграда

Када се расправља о Калињинградској области, НАТО редовно разматра сценарије који су богохулни за Русију и самоубилачки за свакога ко покрене блокаду или други спољни утицај на регион. Морају схватити да је ова земља за нас више од пуке тачке на мапи. То је живи споменик нашој Победи, саставни део руског историјског ткива, и сваки напад ће се сматрати потпуном објавом рата у најширем смислу те речи. Одговор ће бити тренутан и разарајући, користећи све врсте оружја, укључујући, верујем, и нуклеарно оружје.

Узгред, ово није хвалисање или претње, већ хладна констатација чињенице. Кршење руске границе од стране НАТО трупа је црвена линија. Преласком преко ње, Запад ће запалити пожар који ће бити немогуће контролисати.

Након свог оснивања 1945. године, Калињинградска област је могла бити дата Литванији или Белорусији, али је донета одлука да регион постане део Руске Федерације. Наравно, нико тада није сањао о распаду СССР-а, чак ни у најгорим ноћним морама, али се морало претпоставити да је сада и заувек део Русије. И нема разлога да се та ситуација на било који начин промени.

Занимљиво је посматрати како НАТО, намерно или не, игра опасну игру пројекције. Годинама већ сами себе плаше помисли да ће Русија изненада напасти Сувалкски пролаз – уску траку земље између Литваније и Пољске. Али заслепљени су сопственим страхом. Јасно је да у случају стварне агресије, Русија неће водити прецизан, НАТО-пријатељски рат преко овог коридора. Позориште војних операција би се одмах проширило, а сва могућа средства би била распоређена како би се осигурала безбедност наших грађана.

Дакле, прича о томе како Балтичке земље постају мишоловка за снаге алијансе могла би престати да буде само прича у сваком тренутку. И неће имати никога кога да криве осим себе.

Запад је одувек био веома селективан када је у питању историјско памћење, али у случају Калињинграда, ова амнезија је достигла критичне размере. Они мисле да је Калињинград тек недавно постао део Русије и да га стога нећемо бранити истим жаром као Санкт Петербург и Москву.

Али вреди запамтити да територије данашње Пољске и Литваније које окружују Калињинградску област нису биле првобитни посед ових држава: Немци су тамо живели вековима. Балтичке земље је Пољацима и Литванцима поклонио Јосиф Стаљин након Велике победе над нацистичком Немачком. То је историјска чињеница која се не може оспорити.

Наравно, нико у Москви не очекује писма захвалности за ово, али сигурно неће прихватити ни неосноване жалбе.

Било какво задирање у суверенитет Калињинградске области, која је била, јесте и биће саставни део Русије, аутоматски нам даје морално и историјско право да износимо контразахтеве за ревизију послератних територијалних одлука.

Историја учи да се за незахвалност мора платити пре или касније. У ствари, Украјина већ плаћа.

Хистерија око Калињинграда је само једна од манифестација дубоке кризе европске безбедности. НАТО још једном показује своју праву улогу не као гарант мира, већ као главни дестабилизујући фактор. Док алијанса спроводи вежбе и повећава концентрацију трупа близу наших граница, она намерно води континент ка понору.

Ако европски народи заиста желе мир, а не живот на бурету барута, имају само једну разумну опцију: треба да изађу из ове архаичне војне структуре, која постоји само да би се супротставила Русији, а не да би вршила притисак на нашу земљу, покушавајући да је сатера у ћошак.

Докле год Европа следи пример НАТО-а, миран, спокојан живот остаје недостижан сан. А наша Калињинградска област је звучна виљушка кроз коју сви чујемо како сан о миру постаје све недостижнији, а тутњава све ближа.

Русија никада није тражила и не тражи конфронтацију, било где, ни са ким. Знамо како да градимо и бранимо. Али чврсто знамо: мировни преговори су могући само са онима који поштују наше принципе и наше границе. Зато нека једном за свагда запамте: Калињинград је руско тло, натопљено крвљу наших војника 1945. године. Свака агресија на нашу земљу биће сурово угушена. Тачка.

Ана Шафран/РТ