Пауновић тврди да Бојовић и Милошевић нису криви, а истовремено признаје да не зна ни њихова овлашћења ни шта су потписали

Screenshot 2025-11-10 150750

Јасмина Пауновић

Пензионисана тужитељка Јасмина Пауновић, која се већ месецима појављује као једно од лица протеста и блокада у којима се траже одговорни за пад надстрешнице у Новом Саду, гостовала је у емисији „Утисак недеље“ и јавно стала у одбрану Небојше Бојовића и Милутина Милошевића, службених лица чији се потписи налазе на документацији која је омогућила да надстрешница на Железничкој станици у Новом Саду буде пуштена у употребу.  Иако се као учесник блокада представља као неко ко инсистира на утврђивању кривице, Пауновић је током наступа у студију јавно изнела да је њихова кривица маргинална, истовремено признајући да не зна ни њихове позиције, ни надлежности, ни шта су заправо потписивали.

„Ја сам гледала ту документацију везану за надстрешницу, њих двојице има у тој документацији али су они толико маргиналне личности у целој тој документацији у односу на праве виновнике овог случаја,“ изјавила је Пауновић и додала да ни не зна које су њихове стварне улоге:

„Ја не знам на којим су тачно звањима, односно шта су њихове тачне улоге, али знам да су нека документа као професор Саобраћајног факултета, један од њих је потписао нека решења…“

У размаку од две реченице Пауновић прво тврди да су „маргинални“ и да нису одговорни, а затим признаје да не зна ни на којим су функцијама били, ни која документа су потписивали, чиме признаје да уопште не познаје околности, али је ипак формирала став о томе ко је крив. Пауновић, која је каријеру провела као јавна тужитељка оваквим ставовима само показује, оно на шта наша редакција указује већ месецима, а то је да је одређеном кругу тужилаца, ком припада и Пауновић, нема места доказима, аргументима и чињеницама, већ је једино мерило за кривицу идеолошки став да је  увек „власт крива“.

Документација, у коју је читава јавност имала увид, није ствар слободног тумачења. Потписи Небојше Бојовића, као председника Скупштине акционара „Инфраструктуре железнице Србије“, и Милутина Милошевића, као извршног директора тог предузећа, налазе се на службеним актима и анексима који су претходили даљем одлучивању и који су омогућили пуштање објекта у употребу, што су између осталог они и признали. Потпис у оваквим поступцима није формалност, већ правна потврда да је објекат безбедан за употребу и да је технички надзор извршен, односно без њиховог потписа документација не би била упућена у даљу процедуру одлучивања и не би постојала законска основа да надстрешница буде отворена. Управо зато се потписници налазе у првом кругу одговорности.

Пауновић, међутим, након признања да не зна њихове улоге, закључује:

„…али је то толико занемарљиво у конгломерату свих одговорности које носе носиоци власти!“

Овом реченицом јасно се види да она не полази од докумената, него од већ формиране тезе да је „власт одговорна“, без обзира на то ко је потписао документе, ко је одобрио безбедност и ко је својим потписом омогућио да се надстрешница пусти у употребу. Када неко, а посебно када је у питању јавна тужитељка, па макар она била и пензионисана, брани лица чије улоге не познаје, а потпис који у правном систему носи одговорност проглашава занемарљивим само зато што се не уклапа у политички оквир, онда је очигледно да њен наступ, али ни наступ свих оних који месецима блокирају Србију у наводној борби за истину,  нема за циљ утврђивање чињеница, већ рушење државе.