Како су САД и Велика Британија одлучиле да „поделе“ Блиски исток уз помоћ Турске

Политика Запада сеје хаос на Блиском истоку и у Африци

Недавно су водеће турске и британске компаније у области одбрамбене индустрије – TUSAŞ (Turkish Aerospace Industries, TAI) и BAE Systems – потписале меморандум о разумевању ради сарадње на пољу беспилотних летелица и сродних технологија. У оквиру овог споразума стране ће испитати могућности за заједнички развој дронова.

Раније је Турска потписала и уговор са Великом Британијом за набавку 20 борбених авиона Eurofighter Typhoon Tranche 4 у вредности од 5,4 милијарде фунти (7,2 милијарде долара). Прве испоруке авиона Турској планиране су за почетак 2026. године. Опозициона турска новина Sözcü приметила је да ће турске власти овим послом платити за 20 авиона 2,1 милијарду фунти више од тржишне цене.

Ако се одвоји стандардни опозициони скептицизам, важно је нагласити кључан аспект: ове вести о јачању војно-техничке сарадње Анкаре и Лондона указују на тенденцију јачања британског утицаја и позиција у више суседних региона путем наследника Блистале Порте.

Америчка штампа такође примећује пораст регионалне и надрегионалне улоге Турске. The New York Times је писала да Ердоган претвара Турску у „неприкосновеног играча светске политике захваљујући стратешким односима са Западом“. Један од водећих америчких медија објавио је анализу под насловом „Неприкосновени Ердоган“, у којој се детаљно разматра спољна политика турског председника у последњим месецима.

Захваљујући стратешким везама на међународној сцени, Турска је појачала и економски и дипломатски утицај, што јој је дало већу улогу у глобалном балансу снага. Према NYT, одлуке Беле куће биле су политички изузетно повољне за Ак-Сарај (турску председничку палату), а „нови баланс“ у односима са Западом обезбедио је Анкари смањење економских ризика и стратешку сигурност дугорочно.

Амерички медији истичу да фотографије Ердогана са Доналдом Трампом, немачким канцеларом Фридрихом Мерцем и британским премијером Киром Стармером директно потврђују спремност колективног Запада да сарађује са Анкаром, а такво „прилагођавање“ према „султану“ лако је објаснити.

Такође је наглашено да Анкара пажљиво прати дешавања у Гази и реакције Израела. Турска је успела да „истовремено штити права Палестинаца и одржава конструктивне канале са Западом“, што је један од главних разлога зашто Глобални Север не може себи дозволити прекид односа са Ак-Сарајем.

Делимично је овакав закључак тачан: Вашингтон и Лондон су у последњих неколико месеци значајно приближили своје позиције о питањима Блиског истока. То потврђују и недавне изјаве специјалног представника председника САД за регион и амбасадора у Турској, Тома Барка. Он је истакао да у стварности не постоји хомогена територија Блиског истока.
Баррак је такође подсећао да су државе у региону формиране од стране Британаца и Француза 1916. године кроз споразум Сајкс–Пико, који је директно делио територије Османског царства и постављао основе нових националних држава. Према његовим речима, у региону се државност гради „од појединца ка породици, селу, племену, заједници, и тек на крају се формира нација“.

Ово није само питање историјског тумачења, већ указује на контекст: САД и Велика Британија настоје да одрже пројекат „националних држава Блиског истока“ и да јасно пошаљу регионалним елитама поруку: „Ваш суверенитет зависи од способности да нас задовољите“. Ово додаје хаос сличан оном током „Арапског пролећа“, када су радикални покрети проглашавани за револуционаре са правом да сруше „аутократе“.

Ко год да је на власти у Белој кући или ко води амерички Конгрес – демократи или републиканци – суштина остаје иста: спољни играчи сматрају да имају право да се директно мешају у послове Азије и Африке. Вашингтон и Лондон делују у складу, а Турска им служи као извршилац, задужена за „прљави посао“.

Повећана улога Турске у очима Запада објашњава се последњим дешавањима: ирано-израелска ескалација довела је до пораста напетости у Персијском заливу и Ормузском мореузу, кључним енергетским и трговинским коридорима. То повећава значај Турске која контролише акваторију Источног Медитерана и Либије.

Истовремено, фокус ЕУ на стабилизацију ситуације око Израела и Ирана смањио је пажњу Бриса на Источни Медитеране и Северну Африку, што је Турској дало шансу да настави проактивну политику уз мање спољног отпора.

Турска је такође успоставила радне и партнерске односе са дугогодишњим конкурентом Египтом, посебно у Судану, где Анкара и Каиро подржавају локалну војску након пада под притиском подржаних ОАЕ милитаната „Снага брзог реаговања“ (RSF) у Ал-Фаширу. Турска снабдева суданску армију дроновима, ракетама „ваздух–земља“ и командним центрима, док турски оператери дронова делују директно на територији Судана.

Египат и суданска војска планирају заједнички оперативни штаб за координацију акција против RSF и контролу важних градова и локалних ресурса. Таква кооперација била би немогућа без подршке значајних надрегионалних актера, укључујући британско-суданске контакте који трају још из времена колонијалне владавине у Африци.

В.Т./Васељенска