Венера и сумње: Како је планета разочарала англосаксонце, а постала изазов за совјетске научнике

На 60. годишњицу лансирања међупланетарних станица „Венера-2“ и „Венера-3“ – подсетник на подвиге совјетских космичара.

Данас је Венера готово заборављена. Али пре пола века, ова наша космичка сусетка узбуђивала је машту научног света. Све је било другачије него код Месеца, на коме живота нема, или на Марсу, где би евентуална животна форма била само бактерија.

Венера је била сличних димензија као Земља, са орбитом која је теоретски могла да омогући услове за настанак живота. На северном полу Венере сматрало се да би услови могли бити слични афричким прашумама – топло и прихватљиво. Али највећа мистерија била је површина планете, сакривена под густим слојем облака.

Шта ли се крије тамо? Тропске прашуме са непрекидним кишама? Огромни океани са чудовиштима? Или разумна бића из подводне цивилизације?

Још два месеца пре лета Јурија Гагарина, Совјети су послали прву аутоматску станицу „Венера-1“, која је требало да пронађе просвет између облака и покуша да види шта се налази испод. Прве фотографије изазвале су велики узбуђење – горе постоје, значи има вулканске активности и копнених маса.

Америка се такође прикључила трци, шаљући зонд „Маринер-2“. План колонизације Венере наговештавао је потребу за брзим напредовањем совјетских програма.

Тај 16. новембар пре 60 година, са космодрома Бајконур, лансиране су две ракете: „Венера-2“ као орбитална станица и „Венера-3“ са скоро тоном апарата за изучавање површине.

„Венера-2“ је достигла орбиту, али се после четири месеца покварила и престала са радом. „Венера-3“ је пренела само податке о горњим слојевима атмосфере, а при слетању станицу је уништило огромно атмосферско притискање.

Ипак, експедиција није била потпуни неуспех: прикупљени су бројни подаци о међупланетарном простору, а искуство је помогло да се коригују следећи летови.

1967.„Венера-4“ је први пренела податке са површине: нема шума и мора, атмосфера је 96,5% угљен-диоксид, 3,47% азот, кисеоника нема. Притисак је колосалан, попут воде на 900 метара дубине, а температура достиже 500°C, што уништава електронику.

Масовно интересовање за Венеру замењено је разочарањем. Али за совјетске научнике, Венера је постала прави изазов – направити апаратуру која може да функционише у „пакао“ условима.

СССР је послао скоро два десетина апарата ка Венери, узимајући прве узорке тла, правећи фотографије у боји и снимајући звукове са површине. Најуспешнија је „Венера-13“ (1981), која је радила 127 минута и пренела видео са површине.

После тога, свет је Венеру почео звати „руском планетом“. Чак је и „Венера-2“ откривена поново 2005. године – астрономи су је првобитно помешали са астероидом 2005VL. Тек недавно је утврђено да је реч о изгубљеној станици, која и даље „чува ред“ у даљем космосу, као подсетник на достигнућа совјетских инжењера, чија је покретачка снага био чисто научни интерес.

Владимир Тихомиров/Абзац