ЦИН-ЦГ: Сексуално злостављање дјеце у Црној Гори – о инцесту ћуте и породице и институције

Упозорење: Текст садржи описе сексуалног насиља који могу да узнемире и да буду посебно тешки за оне који су доживјели слична искуства

Доживио сам сексуално злостављање као дијете, од полубрата који је 10 година старији од мене. Он би нам, док је био у средњошколским годинама, пуштао касете са порнографијом када смо били сами код куће. Био је и физички насилан кад се изнервира, и према мени, и према мојој мајци (његовој маћехи). Такво понашање се настављало годинама. Тад сам мислио да је све то нормално, каже човјек који је одговорио на онлајн упитник Центра за истраживачко новинарство Црне Горе (ЦИН-ЦГ) о сексуалном злостављању унутар породице, укључујући инцест.

Искуство овог човјека није усамљено. Само у периоду од 2005. до 2017. године организацији Црногорски женски лоби (ЦЖЛ) пријављено је 30 случајева инцеста у Црној Гори, из којих је рођено осам беба.

ЦИН-ЦГ је у току овог истраживања дошао до више свједочанстава људи који су се повјерили и испричали да су преживјели сексуално злостављање у породици, ужој и широј.

Стручњаци указују на то да сексуално злостављање дјеце у Црној Гори, па и инцест, најчешће остаје “у четири зида”, јер преживјели не вјерују институцијама, а породице обично штите починиоца и тако постају саучесници.

“Инцест је облик сексуалног насиља који се у Црној Гори најчешће прећуткује, јер се породица сматра светињом на коју се не смије ударити”, каже за ЦИН-ЦГ активисткиња и директорица ЦЖЛ-а Аида Петровић.

ЦЖЛ више од двије деценије пружа подршку жртвама инцеста. Заинтересовала се за проблем инцеста у Црној Гори још 2000. године, када је у Никшићу, тада малољетна тинејџерка убила оца сјекиром, након што је дуже вријеме сексуално злостављао њене сестре, мајку и њу. Дјевојка је тада испричала своју причу црногорским медијима.

Већина случајева не дође до институција
ЦИН-ЦГ је покушао да дође до података о броју пријава, покренутих поступака, судских пресуда, и случајева сумње на кривично дјело родоскрвњење у центрима за социјални рад. Од институција које су одговориле, већина није се срела са сумњама или извршењем овог кривичног дјела.

Из Управе полиције и Виших државних тужилаштава нијесу одговорили на питања о броју пријава и покренутих поступака за родоскрвњење. ЦИН-ЦГ је дошао до двије пресуде и три случаја сумње у сексуално злостављање дјеце од стране блиских сродника у мојковачком Центру за социјални рад који су се догодили у посљедњих 10 година.

“У два случаја се испоставило да је заиста дошло до сексуалног злостављања. У оваквим ситуацијама примјењујемо Протокол о поступању, превенцији и заштити од насиља над женама и насиља у породици, као и Породични закон. Поступа се у складу са пријавом насиља, присуствује се саслушањима дјеце у полицији, тужилаштву и суду. Измјештају се дјеца из породице и уколико је потребно смјештају се у хранитељску породицу или у установу социјалне и дјечије заштите”, наводе за ЦИН-ЦГ из Центра за социјални рад у Мојковцу.

“Процјењује се да између осам и 31 одсто дјевојчица, те између три и 17 одсто дјечака глобално доживи неки облик сексуалног злостављања у дјетињству или адолесценцији, од чега се 30 одсто случајева дешава у породици. Међутим, ови подаци су само врх леденог бријега, јер за већину случајева никада не сазнамо”, објашњава у разговору за ЦИН-ЦГ др Јелисавета Сања Роловић, доктор клиничке психологије, породични психотерапеут, која више од три деценије ради у Сједињеним Америчким Државама (САД) са дјецом и породицама у којима је откривено сексуално злостављање.

Према УНИЦЕФ-овим подацима из 2025. године, размјере сексуалног насиља над дјецом на глобалном нивоу застрашујуће су велике. Процјењује се да је 650 милиона дјевојчица и жена широм свијета, свака пета, доживјела сексуално насиље прије навршене 18. године. Од тога је више од 370 милиона, односно свака осма, у дјетињству доживјела силовање или сексуални напад. Слични обрасци присутни су и међу дјечацима и мушкарцима. Између 410 и 530 милиона, приближно сваки седми, претрпио је неки облик сексуалног насиља као дијете. Међу њима је 240 до 310 милиона, отприлике сваки једанаести, у дјетињству доживио силовање или сексуални напад.

Између осам и 16 одсто дјеце доживјело је сексуално насиље током живота, а између пет и десет одсто дјеце доживјело је сексуално насиље током године у којој су испитивани, показала је једна од најобимнијих студија о насиљу над дјецом на овим просторима “Доживотна и једногодишња преваленција изложености дјеце насиљу у девет балканских земаља: БЕЦАН студија” из 2018. године. Иако Црна Гора није обухваћена овом студијом, она може дати генералну слику о окружењу. Проценти дјеце која су сама пријавила изложеност сексуалном насиљу кретали су се од два до готово осам одсто посљедње године и од три и по до скоро 10 одсто током читавог живота.

Др Роловић истиче да сексуална злоупотреба дјеце подразумијева свако укључивање дјетета у сексуалну активност коју оно не разумије, с којом није сагласно и/или јој није довољно дорасло, при чему је особа која злоставља у позицији моћи и та која злоупотребљава дјететово повјерење.

<
“Дакле, злостављање не подразумијева само чин пенетрације, већ и излагање дјетета порнографском садржају, показивање полних органа дјетету и додиривање дјетета у сексуалној конотацији, навођење дјетета да додирује починиоца на одређени начин…”.

Правосудни пропусти
У Кривичном законику Црне Горе (КЗЦГ) инцест се третира као кривично дјело родоскрвњења (члан 223 важећег КЗЦГ). Закон га дефинише као обљубу или полни однос између крвних сродника – између родитеља и дјеце, дједова, бака и унучади, као и између браће и сестара. За ово дјело је предвиђена казна затвора до пет година, док је у ранијим верзијама законика била прописана блажа казна.

Родоскрвњење се правно гледано разликује од силовања, јер закон не захтијева доказ о употреби силе или пријетње, већ само постојање забрањеног сексуалног односа између сродника. Међутим, ако постоји елемент присиле, пријетње или искоришћавања малољетности, тада се такав чин квалификује и као силовање, или облик сексуалног злостављања над дјететом млађим од 14 година, уз много теже казне. Међутим, у пракси се случајеви инцеста (родоскрвњења) ријетко процесуирају, често због стигме, страха жртава и породичних притисака, али и процедуралних грешака, па овај члан закона остаје међу најмање примјењиваним у црногорском правосуђу.

Тако је пресудом Вишег суда у Подгорици из 2015. године мушкарац ослобођен оптужби за силовање и родоскрвњење. Радило се о случају који се наводно догодио 1999. године, а у којем је оштећена била малољетна кћерка овог мушкарца. Она је на суду испричала да је након повратка оца из иностранства остала сама с њим у кући и да је он убрзо почео узнемирујуће понашање према њој. Описала га је као нервозног и пријеког човјека и тврдила је да ју је током мјесец дана свакодневно силовао и пријетио да ће је убити. Оптужени је и сам испрва казао да због тога што је пуно пио, не може да се сјети да ли је имао сексуалне односе са кћерком, те да вјерује да је није присиљавао ако је до односа дошло. Међутим, након оптужнице је мијењао исказ и био изричит у тврдњама да никада то није починио.

Током суђења 2015. суд је саслушао свједоке и размотрио бројна вјештачења, али су кључни искази потицали из истраге спроведене више од деценије раније. Тада је малољетна оштећена давала исказ без упозорења да не мора свједочити против блиског сродника, па је суд закључио да се тај исказ не може користити као доказ. Материјални трагови, према оцјени суда, нијесу потврдили да је употријебљена сила или пријетња, па је оптужени ослобођен оптужбе за силовање. Оптужба за родоскрвњење такође је одбачена, јер је у међувремену наступила застара кривичног гоњења.

У једном скорашњем случају, из 2022. године, Апелациони суд Црне Горе укинуо је пресуду Вишег суда у Бијелом Пољу којом је један мушкарац осуђен на три године затвора због кривичног дјела родоскрвњења – за злостављање рођене сестре. Суд је утврдио да је првостепени поступак вођен уз озбиљне процедуралне пропусте, да су свједоци из блиског сродства, укључујући и саму оштећену и родитеље, саслушани без законског упозорења да имају право да не свједоче против члана породице, због чега је пресуда поништена, а случај враћен на поновно суђење.

Овакве одлуке судова показују колико је правосуђу тешко да се носи са осјетљивим случајевима сексуалног насиља у породици.

Поновљени поступци додатно продужавају трауму и обесхрабрују пријављивање, каже за ЦИН-ЦГ Ана Јаредић, психолошкиња и координаторка Програма подршке особама које су претрпјеле породично насиље у Центру за женска права (ЦЖП).

“Сваки пут када се случај враћа на почетак, преживјели мора поново да пролази кроз болна сјећања, да изнова објашњава оно што је већ рекао или рекла и да поново доказује да говори истину. У таквом процесу, због ретрауматизације, приче им се разумљиво мијењају, не зато што лажу, већ зато што поново проживљавају оно што покушавају да забораве. Умјесто осјећаја заштите, често се јавља осјећај кривице и немоћи. На тај начин систем, умјесто да буде савезник, постаје подсјетник на насиље које је већ једном преживљено”, објашњава Јаредић.

Чест у наизглед стабилним и функционалним породицама
Иако су педијатри често први који могу идентификовати случајеве злостављања дјеце и стога имају важну улогу у препознавању и сексуалног злостављања дјеце, у Црној Гори овај кадар није у потпуности спреман за то, показала је студија “Перципирана вјештина и спремност да се реагује на сексуално злостављање дјеце: процјена педијатара у Србији и Црној Гори” из 2020. године, чији су аутори др Јелисавета Сања Роловић и Никола Стевановић. У истраживању је учествовао 121 педијатар из Црне Горе, што је у том тренутку чинило половину укупног броја у земљи.

Готово 30 одсто испитаних педијатара сматрало је да “већина дјеце бива сексуално злостављана од потпуних странаца или особа које дијете не познаје добро”, 36 одсто да се сексуална злоупотреба дјеце најчешће дешава у сиромашним, нестабилним или нефункционалним породицама, а 43 одсто да је сексуално злостављање дјеце узроковано проблемима попут незапослености, сиромаштва или алокохолизма, док је 12 одсто сматрало да разговор са дјететом које је доживјело сексуално злосталвјање може погоршати ситуацију за дијете.

“Резултати студије показују да су ови педијатри имали погрешна увјерења. Више од 90 одсто младих жртава сексуалног злостављања познају од раније свог злостављача, а 30 одсто злостављача чине чланови породице. То може бити родитељ, најчешће отац, али и ујак, стриц, породични пријатељ… Сексуално злостављање дјеце се често дешава у наизглед стабилним и функционалним породицама, и нема везе са социјалним статусом, алкохолизмом, незапосленошћу”, објашњава за ЦИН-ЦГ др Роловић.

Истраживање је показало и да је само 16 одсто испитаних педијатара (њих 19) потврдило да су се макар једном срели са сексуалним злостављањем дјеце током своје праксе. Међутим, само је њих четворо пријавило случајеве. Иако је ријеч о малом узорку, то говори да готово 80 одсто педијатара који су се срели са сексуалним злостављањем дјеце није пријавило случајеве.

Алармантно је да 93 одсто испитаних педијатара сматра да нијесу довољно обучени да препознају знаке сексуалног злостављања дјеце, док се свега седам одсто њих сматра компетентним да препознају ове знаке.

Свјетска здравствена организација (СЗО) препознаје проблем сексуалног злостављања дјеце као проблем јавног здравства између осталог, међутим у педијатријској литератури глобално, сексуално злостављање дјеце није добило једнаку пажњу као физичко злостављање, наводи се у овој студији, што указује за потребу за већим фокусом на разумијевање и рјешавање овог проблема.

Без системске подршке
Инцестуозно злостављање се код нас и даље тихо одвија у породицама, често невидљиво и неизговорено. То је једна од најтежих траума које дијете може да доживи, а истовремено и најскривенија, јер се одвија тамо гдје би оно требало да буде најбезбједније – у његовом дому. У пракси га сријећемо више него што би јавност помислила, јер већина случајева никада не угледају свјетло дана”, објашњава за ЦИН-ЦГ психолошкиња и психотерапеуткиња Адриана Пејаковић, са дужим искуством рада са дјецом која су преживјела сексуално злостављање у породици.

Најчешћи обрасци укључују: дуготрајно манипулативно понашање, пријетње, емоционално уцјењивање и изолацију жртве. “Злостављање ријетко почне нагло – често се развија постепено, кроз нарушавање граница, изградњу тајни и постепено потчињавање дјетета”, истиче Пејаковић.

“Постоји и ‘добра слика породице’ споља, док се унутра одвија тиха драма и нормализовано насиље. У тим случајевима дијете готово никада не долази спонтано да каже. Оно обично проговара када је већ потпуно сломљено, кад напетост постане неподношљива. Или никад. И сваки пут када чујемо такву причу, и послије много времена, остане осјећај да је дијете предуго било само у том болу”, објашњава Пејаковић.

У Црној Гори дјеца након изласка из злостављајуће породице обично буду смјештена код рођака, у хранитељске породице, или установе социјалне заштите, али сама промјена окружења не брише страх који се у њима годинама таложио.

“Многа од те дјеце ноћу не спавају, плаше се тишине, провјеравају врата, имају нападе панике или нагле промјене расположења, јер траума наставља да се одиграва унутра и када споља више нема насиља. Ако не добију адекватну психолошку подршку одмах, често развију поремећаје везивања, анксиозност, депресију или аутодеструктивно понашање у адолесценцији”, наводи Пејаковић.

Она објашњава и да је у случајевима инцеста тј. сексуалног злостављања дјеце у породици, најважније да сви који долазе у контакт с дјететом имају разумијевање за психолошке посљедице траума и да поступају тако да дијете не буде додатно изложено стресу.

“Процес свједочења, сусрета с одраслима, као и подсјећања на трауматичне догађаје мора бити пажљиво вођен и уз присуство стручне особе која разумије емоционалне реакције дјетета.”

Кључно је да дијете осјети да је безбједно, да га нико не сумњичи и да има подршку док говори о нечему што му је најтеже.

“Добра сарадња између институција, уз јасно дефинисане процедуре и континуитет у стручном раду, може значајно смањити ризик ретрауматизације”, сматра Пејаковић.

Злостављање ријетко почне нагло – често се развија постепено, кроз нарушавање граница, изградњу тајни и постепено потчињавање дјетета

Проблем је, тврди она, што систем не нуди трајна рјешења.

“Дијете се склони, али не и исцијели. У неким мањим срединама нема довољно стручњака за рад с траумом, па дјеца остају сама са својим ноћним морама, само у другачијој кући. У идеалним околностима, излазак из насилне породице био би почетак новог живота, али без континуиране психолошке, образовне и социјалне подршке, он може постати само још једна селидба и додатна траума за дијете”, истиче Пејаковић.

У САД-у, каже др Роловић, учесталост злостављања дјеце у породици није ништа мања, али систем нуди добру подршку захваљујући центрима социјалне заштите који су намијењени искључиво дјеци.

Јаредић објашњава да за преживјеле системска помоћ у облику интегративних терапија – не постоји и да се оне ријетко јављају психотерапеутима због саме трауме коју су преживјеле у породици.

“Обично се људи јаве због неких симптома који их муче у свакодневном животу, тешкоћа у функционисању. Тек касније, током терапије, дођемо до откривања траума инцеста”, каже Јаредић.

И Петровић тврди да преживјели ријетко проговоре. Нарочито је тешко када се из инцеста роде дјеца.

“Једна дјевојка је била трудна. Нијесмо знали ко је отац. Тек када ју је тражила сестра од 12 година и пожалила се да отац одлази са њом у кревет увече, оснажила се да нам каже шта је доживјела од стране оца и да је дијете рођено из инцеста”, објашњава Петровић.

Ово је само један примјер породице која никада није покренула кривичне поступке против злостављача.

“Мајке најчешће знају када је отац инцестуозни злостављач – али ћуте”, објашњава Петровић.

Према ријечима Петровић, старица у осамдесетим јавила се њеној организацији прије неколико година.

“Казала ми је да јој ћерка умрла од рака у педесетим и да тек сада јако жали што је тражила од ћерке да ћути, кад је стриц силовао. Злостављање се дешавало дуже вријеме, а мајка је ћерки рекла да ником не помиње ‘ту бруку.’ Убрзо јој је нашла младожењу – да сви кажу ето нормална је, удала се, ништа није било. Остатак живота, како је говорила њена мајка, провела је ‘као дрво’ – без трунке емоције, чак ни према сопственој дјеци. Очигледно је да је траума остала са њом до краја живота”, објашњава Петровић.

Преживјелима потребан посвећени свједок
“Преживјелима након изласка из злостављајуће породице највише фали осјећај сигурности, не само физичке, већ и емоционалне. Многи годинама не вјерују да постоји мјесто гдје се могу опустити без страха да ће бити повријеђени. Фали им стабилност, континуитет и неко ко ће бити уз њих и кад не напредују брзо. Шансе за опоравак постоје, али су условљене доступношћу терапеута који разумију трауму и системске подршке која не престаје након пријаве. Нажалост, стручњака је мало, а они који раде често су преоптерећени и без супервизије”, објашњава Пејаковић.

“Долазила је прије неколико година дјевојка тинејџерске доби, која нам је јасно ставила до знања да она и њена сестра пролазе кроз инцестуозно злостављање од стране оца. Тражио је да спавају заједно у кревету, увјеравао их да то није ништа. Ходао је го пред њима. Међутим, дјевојка, сада одрасла, недавно се јавила и тражила од мене да заборавим шта ми је говорила. Рекла је да је њен отац добар и да је воли”, каже Петровић.

Особе које прођу кроз трауму инцеста често остану у односу са својим родитељима, злостављачем, цијелом породицом, објашњава Алис Милер, једна од најзначајнијих свјетских терапеуткиња на пољу дјечје трауме. Како наводи у књизи “Тијело никад не лаже”, дјевојчице које сексуално злостављају очеви обично наилазе на презир и мржњу мајке. Тада остају “гладне љубави” и често се везују за злостављача у нади да ће његово искориштавање једног дана постати истинска очева љубав. Дјеца потисну то што им се десило, и у одраслој доби постају особе које не могу да се повежу са својим емоцијама, објашњава Милер. Зато је за оне који су преживјели инцест од кључног значаја да могу да испричају своју причу неком ко ће бити посвећени слушатељ, свједок. Најбоље је да је то професионални терапеут који је обучен да ради са тешким дјечјим траумама. Важно је да им буде омогућено да осјете љутњу и мржњу према злостављачу, али и породици која је прикривала злостављање, и да имају снаге да прекину односе са таквим породицама, на шта се у одраслој доби тешко одлучују.

Истраживање феминисткиње специјализоване за истраживање сексуалног насиља над женама и дјевојкама, укључујући силовање, инцестуозно злостављање, фемицид и порнографију, Дијане Расел, из 1986. показало је да је 63 одсто жена које су до 14. године доживјеле сексуално злостављање унутар породице, касније доживјело и силовање или покушај силовања. Поређења ради, међу женама које нијесу пријавиле сексуално злостављање у дјетињству, тај проценат је износио 35 одсто. Дакле, сексуално злостављање у дјетињству удвостручава ризик од поновног злостављања у одраслом добу.

Инцест није само индивидуална патологија, већ често одраз дубоко поремећених породичних односа у којима не постоје јасне границе између улога, емоција и моћи. Типичан образац је отац злостављач, а мајка пасивна фигура која одржава систем контроле и моћи оца. Мада има и других примјера. Починилац инцеста ријетко користи моћ, радије бира манипулације и користи љубав дјетета да изазове осјећај кривице у њему.

“Када друштво ставља очување слике породице изнад добробити дјетета, оно постаје саучесник, и то је најтежи дио ове динамике. Систем мора научити да не посматра породицу као идеализовану јединицу, него као простор који може бити и сигуран и опасан. А ми, као заједница, морамо почети да вјерујемо дјеци прије него што вјерујемо породичним митовима”, објашња Пејаковић.

Др Роловић, која ради са члановима породице у којима долази до сексуалног злостављања дјеце, објашњава да је веома компликовано то што је починилац често и старатељ дјетета – обавља дужности његе, пажње, бриге, све оно што чини родитељску улогу, а потом то злоупотребљава.

“Због свега тога преживјели гаје помијешана осјећања према починитељу, и снажно осјећање љубави и привржености, што излазак из ове трауме чини компликованим. Али, ипак није немогућ”, истиче др Роловић.

Посвећена подршка је кључна, али и разни други фактори утичу на излазак преживјелих из ове трауме.

“И мада јесте тешко, преживјели, уз правилан третман, апсолутно могу изаћи из трауме, не морају провести живот са трајним посљедицама, као што се углавном сматра”.

Потребно рано препознавање и образовање дјеце
Дјеца се могу научити да препознају неприкладно понашање ако се с њима разговара на топао, јасан и њима разумљив начин, објашњава Пејаковић.

“У многим земљама дјеца уче да њихово тијело припада само њима, да имају право да кажу не, да се лош осјећај у стомаку мора озбиљно схватити. Код нас је то још увијек табу, јер родитељи често вјерују да томе није мјесто у школи”, каже Пејаковић и наводи да постоје успјешни модели из скандинавских земаља, Канаде и Аустралије, који повезују школу, психолога и родитеље кроз заједничке радионице.

Др Роловић истиче важност сексуалног образовања и отвореног разговора о сексуалном злостављању у породици. Сексуално образовање у школама још у Црној Гори није заживјело.

Психотерапеуткиња каже и да су неки од починилаца сексуалног злостављања у породици често претјерано заштитнички настројени према дјетету, ограничавају контакт дјетета са другима, укључујући вршњаке, оклијевају да потраже медицинску помоћ за повреде дјетета или психотерапију за проблематично понашање.

“У односу према дјетету фали емоционалне повезаности, али постоји прекомјеран физички контакт, праве сексуалне опаске о дјетету, желе да спавају у истом кревету са дјететом, тајновити су у присуству дјетета, изолују се са дјететом и изражавају љубомору на друге чланове породице.”

И мада јесте тешко, преживјели, уз правилан третман, апсолутно могу изаћи из трауме, не морају провести живот са трајним посљедицама, као што се углавном сматра

Физички показатељи да дијете пролази кроз сексуално злостављање могу укључивати бол, иритацију или повреде у гениталној или аналној регији, поцијепан или крвав доњи веш, као и присуство сексуално преносивих инфекција. У понашању, дијете може испољавати сексуализоване радње које нијесу примјерене његовом узрасту, повратак на понашање карактеристично за много млађу дјецу, појачану мастурбацију или необично сексуализовано понашање према вршњацима…

“Често се јављају повлачење, депресивност, промјене расположења, присилне навике попут претјераног купања, али и самоповређивање, бјежање од куће, конзумирање алкохола или дрога, па чак и покушаји суицида. Пад концентрације, гори школски успјех и губитак интересовања за активности које је дијете раније вољело такође могу бити важни сигнали. На емотивном плану, дијете може искусити дубоку анксиозност, депресију, повлачење у себе и поремећаје исхране, попут анорексије”, каже др Роловић.

Човјек с почетка текста, који је преко упитника ЦИН-ЦГ-а подијелио своје искуство, наводи да дуго није био свјестан да га полубрат сексуално злоставља.

“Данас знам да ме то обликовало, што се види у мојим садашњим односима, али покушавам да промијеним неке обрасце, и успио сам донекле да се дистанцирам од фамилије, посебно од тог полубрата. Најгоре је то што се све зна, опрашта и скрива – ако је моје ‘племе’ у питању, а то је јако лоше.”

Позовите за помоћ
Уколико трпите насиље или знате неког ко трпи насиље, позовите:

Национална СОС линија за жртве породичног насиља: 080 111 111 (бесплатан број, доступан 24 сата)

Полиција: 122 (хитни случајеви и пријава кривичних дјела)

СОС телефон за дјецу и младе: 116 111 (бесплатан број за помоћ и савјетовање)

Сигурна женска кућа С.О.С. телефон: 069 013-321

Центар за женска права: +382 67 166 800

ИН4С