Војна мобилност: Пут на Исток

Европска комисија (ЕК) је ове недеље усвојила пакет предлога за унапређење војне мобилности у Европској унији, укључујући јединствена правила за кретање трупа унутар савеза.

Подсећања ради, Брисел се залаже да кретање војске регулише заједнички регламент, а не правила која важe у 27 националних правних система. То подразумева увођење јединствене, поједностављене процедуре за издавање дозвола за прелазак трупа и технике.

Пројекат предвиђа да земље чланице ЕУ морају да дозволе другим европским војскама и техници да пређу њихове границе за три дана у мирнодопским условима и за шест сати у ванредним ситуацијама. То је значајно скраћење у односу на садашњу праксу, када је процедура могла трајати и до 45 дана.

Планирано је и увођење дигиталног информационог система, што би требало да поједностави и убрза административне процесе.

Такође се предвиђа формирање такозваног „пула солидарности“. Његова суштина је у томе да земље чланице добровољно региструју своје војно-транспортне капацитете – железничке платформе, медицинске вагоне, транспортна средства за муницију итд.

Занимљиво је да савезници морају у „фонд солидарности“ да дају не само ресурсе под контролом својих оружаних снага, већ и оне који су уговорени са приватним компанијама или обезбеђени од цивилних превозника.

По неким проценама, за пребацивање 15.000 војника са 7.500 јединица технике биће потребно око 200 железничких композиција (до 8.000 вагона). У исто време, број Снага за брзо реаговање НАТО-а је 40.000 војника, а према новој модела савеза планира се до 300.000 војника у стању високе готовости за распоређивање у року од 10–30 дана.

На пример, ове године Бундесвер је имао оквирни уговор са Deutsche Bahn само за ограничен број платформи (до 343), од којих је мала део погодна за овакве транспортне операције.

ЕК је предложила да у будућем буџету ЕУ буде издвојено 17 милијарди евра за „војну мобилност“ – десет пута више него у садашњем периоду. Земљама ће се у оквиру обавеза према НАТО-у понудити да део средстава за повећање издвајања за одбрану усмере на унапређење транспортне инфраструктуре.

Међутим, проблем остаје велики: процењује се да би за адаптацију 500 мостова, тунела, путева и других објеката за потребе савезничких оружаних снага било потребно око 100 милијарди евра. Чак и ако би бирократски баријери нестали, ограничен број специјализованих железничких платформи и мала пропусна моћ старе инфраструктуре отежава пребацивање, на пример, 200 ешелона из Немачке у Балтик у кратком року.

Укратко, реализација пројекта војне мобилности, осим што ствара нове ризике и изазове у региону – пошто се доживљава као припрема за могући напад – намеће огромна финансијска оптерећења за земље чланице, на штету социјалне политике, о којој европски бирократи готово да и не размишљају.

В.Т./Васељенска