Позивају на мир, али призивају 5. октобар: опозиција подгрева уличне сценарије

Позивају на мир, али призивају 5. октобар: опозиција подгрева уличне сценарије

Иако поједини истакнути актери блока­да формално шаљу помирљиве поруке, њихове изјаве показују да се иза таквих тонова често крију наговештаји притиска, ескалације и политичког насиља. У низу свежих наступа, више опозиционих представника говорило је о сценаријима који укључују војску, полицију и паралеле са 5. октобром, што отвара питање њихових стварних намера.

Тако је прогласовац Миодраг Јовановић изнео поруку која, под плаштом аналитичности, упућује на евентуалне уличне сценарије ако исход не буде по њиховој мери. Он је рекао:

„Ја нисам сигуран да, ако дође неки тренутак у коме он мисли да ће ти лојалисти на тим местима одрадити оно што је у његовој глави, ја сам дубоко сигуран да неће бити људи на терену који ће то за њега одрадити. Али то нису ове ситуације редовних митинга. Нико неће скинути, не очекујте да полицајац и било ко други у тим тренуцима… Дакле, то може бити нека ситуација а ла 5. октобра, и он је подигао Ћациленд имајући на уму 5. октобар. Али нису се створиле друге претпоставке до 5. октобра или неког сценарија сличном 5. октобру, за то су вам потребни избори.“

Јовановић дакле отворено помиње сценарио „а ла 5. октобар“, наводно као упозорење власти, али суштински га уводи у јавни дискурс — као легитимну опцију.

Са друге стране, Александар Оленик из ЛСВ подсетио је на своје раније реченице које су такође подразумевале директан улазак државних структура у привредне системе:

„…да треба ући војском и заузети НИС и тиме спрече штету према грађанима Србије.“

У наставку, Оленик је коментарисао питање уклањања шатора и државних органа, тврдећи да нема воље за насиље, али уз јасан додатак да блокаде не могу трајати бесконачно:

Он каже да „нема воље за насилним решавањем проблема ни од стране блокадера ни од стране опозиције, али да их просто неће пустити да остану ту вечно.“

Иако формално одбацује намеру за сукобима, суштина његове поруке је притисак и најава присилног разрешења.

Сличан дисонантан тон чује се и од Светислава Костића из Зелено-левог фронта, који о изборима говори кроз аналогију са Милошевићевим временом, поредећи актуелне прилике са периодом пред промену власти 2000. године. Он каже:

„Сматрам да је исправно да се иде на изборе и под условима ове власти. Јер то смо радили са Слободаном Милошевићем и видим да ћемо и овог пута, мислим да другог правца нема.“

Костић такође уводи реторику која припрема терен за оправдавање потенцијалних уличних сценарија ако изборни резултат не одговара њиховим очекивањима.

Иако се сви ови актери декларативно изјашњавају против конфликта, њихове речи откривају суптилно подгревање истог — позивањем на војску, полицију, заузимање стратегијских предузећа и референцирањем на 5. октобар. На тај начин креирају наратив који би, у случају изборног пораза, послужио као алиби за покушај насилног преузимања власти.

Политика