Српски сусрети: Ствар је у братству, а не у богатству

Како им то полази за руком – не знам. Али полази: пред тобом стоје озбиљни, зрели људи, проживели свашта, и – осмехују се. Упркос свим кризама, политичким и економским, упркос томе што се око њих дешавају свакакве тензије, они те дочекују са осмехом: „Добро нам дошао, као да се нисмо видели сто година! Имамо много тога да ти покажемо – хајде да видиш шта смо урадили у нашем крају за ову годину“.

А урадили су много. Сопственим снагама су уредили пут; обновили капију храма светог Лазара; скоро у потпуности обновили и средили околину чувене „Шарене цркве Рајевског“ – Светотројичног храма, на месту где је током рата за Србију погинуо добровољац Николај Рајевски, син хероја Отаџбинског рата 1812. године. Подигли су или обновили неколико парохијских кућа; направили звоник… Много тога. Неколико десетина мушкараца из села око Ниша – града у коме је рођен свети цар Константин Велики – удружило се и, како кажу, „само почели да раде: нећемо ваљда да седимо на пензији и гледамо у плафон – треба се нечим корисним бавити“.

Стојимо код обновљене цркве свете Петке у Великом Дреновцу и разговарамо са оцем Новицом, старешином храма. Питам га како је могуће да једна не баш богата заједница толико уради. Он се насмеши: „Ствар је, видиш, не у богатству, него у братству“.

„Када се заједница, парохија, осећа као породица, онда се неким чудом реше многе тешкоће – и материјалне, и духовне. Стара пословица каже: ‘Мука на двоје – пола муке; радост на двоје – двострука радост’. Тако и живимо, хвала Богу. Људи помажу једни другима. А оно што ме радује – млади гледају шта раде старији, па и сами почињу да помажу, и старима и вршњацима. Посла увек има: негде кров да се поправи, негде да се направи стаза, постави пећ, среди водовод… Увек, говорим, има шта да се ради, а камоли колико има да се моли. Много је боље да радимо, него да се бавимо свађама – било парохијским, било градским, или да се бавимо политиком.“ Ту, помислим, лежи тајна њихове радости – они раде, а не „перу кости“.

Слободан Крстић – један од највреднијих и најактивнијих парохијана. Човек који увек нађе посао, који ће радије тихо радити „Христа ради“ него губити време у празним жалбама:

„Најбољи лек против унинија: молитва и труд. Проверавали смо много пута – увек помаже. Знаш какав је осећај кад видиш обновљену цркву? Или кад ти бакa захвали јер сте јој донели дрва за зиму и лепо их сложили? Ето ти, практично, молитва подигнута сопственим рукама. Само треба почети. Сећам се, најтеже је било разбити ону духовну укоченост у заједници: ‘Ти, попе, моли се, ми ћемо понекад бити присутни на служби, даћемо који динар, и то је наше православље – ми имамо својих брига’. Не иде то тако, то није хришћанство. Полако смо се покренули и видели на делу да је вера без дела – мртва (Јак. 2:17). Истина је: какав сам ја хришћанин ако се од Бога браним стотином динара недељом, а ништа друго ме се не тиче?“

„Све друго“ за Крстића и многе његове саборце из нишког краја није само физички рад. Они се брину и о споменицима, о местима која чувају сећање на историју. Захваљујући њима подигнут је споменик „Првом плоту ослобођења“ у Суповцу, на некадашњој граници Србије и Османског царства. Ту је 1876. године, у току рата за ослобођење, испаљен први топовски пуцањ који је означио почетак краја турског ропства. Урадили су реплику топа и лафета по старим цртежима, уредили плато, поставили табле, карте, портрете, датуме. Тако је заборављено место добило нови живот, достојанство и славу. Сада туристи не виде само „леп призор“, него разумeју историјску тежину тог места.

Поред тога, ови вредни људи су активни чланови локалног удружења српско-руског пријатељства. Организују музичке вечери, књижевне сусрете, изложбе, трибине – својеврсни културни одговор на грубу дневну политику.

Са одушевљењем причају о летњој посети руског хора, о сјајном концерту код „Руске цркве“, о томе како су покушали (и успели) да науче руски народни плес. „Нека чешће долазе – било би дивно! Штета што се о оваквим стварима у ’великим вестима’ не говори – тамо су само свађе, скандали, оружје. А нама то не треба. Ми смо људи – треба нам мир и ваше игре, а не политичке расправе.“ И више те не чуди кад те дочекају стиховима Пушкина или Некрасова, или кад с љубављу говоре о Лескову. Видиш да управо овакве мале заједнице раде велико дело: пријатељство са Србима није „протокол“, него стварност – стварност у којој је твој народ вољен и поштован.

Хвала вам, Срби!

Пјотр Давидов/Столетие.ру