„Новчано проклетство“: зашто се корупционери не боје пакла?

Расчовечење почиње онда када човек стиче корист на туђем болу. То је још један доказ јеванђељске истине која нам показује да трагедија богача – и оног о коме говори Јеванђеље и његових савремених аналога – није питање спољашњег богатства, већ дубоке духовне заблуде.

Манија обогаћивања као духовна болест

Страсти које човек осећа према новцу могу попримити облик психичког поремећаја. Чак би и Шура Балаганов из „Златног телета“ – човек који је бар знао колико му новца треба за срећу – данас изгледао као прави нестјажатељ у поређењу са савременим корупционерима.

Није чудо што се ти људи не стиде. Како ће се постидети онај ко је изгубио савест? Оно што је заиста трагично јесте њихово непознавање духовних закона.

Духовни закони делују исто као и физички

Они делују увек – без обзира да ли ми верујемо у њих или не.
Зато новац стечен на несрећи и крви других људи носи у себи посебну метафизичку тежину – оно што се у духовном језику зове проклетство. И нико не би пожелео себи да падне под дејство тог закона.

Суштина грешке богача

Прича о безумном богату није само морална лекција. То је прича о човеку који је помешао своје „бити“ и своје „имати“.
Он је своје биће изједначио са својом имовином: „Ја = моје“.

Он верује да његова душа може да се храни материјом, да његова личност зависи искључиво од онога што поседује. Због тога је за њега губитак имовине једнак губитку самог живота.

Зато данашњи милијардери, када изгубе део свог богатства, често заврше у очају или самоубиством. Они су ставили на карту оно што је пролазно, а одбацили оно што је вечно.

Човек је управитељ, а не власник

Христос нас позива да „богатимо у Богу“. То није пука прича о доброчинству – то је позив на унутрашње преobraжење.
Оно што сматрамо својим – куће, земљу, новац – у јеванђелском смислу назива се „неправедно богатство“, не зато што је грешно, него зато што је у суштини туђе. Све припада Богу, па и наша сопствена тела.

Зато смо ми само распоредници.
Али када себе прогласимо власницима, богатство постаје господар, а ми робови.

Хронос и каирос

Богач планира у оквирима људског времена (хронос). Бог му одговара у времену спасења (каирос):
„Још ноћас узеће се душа твоја од тебе.“

То је опомена: човек мора бити спреман у сваком тренутку да ступи у вечност.

Лажни мир богаташа

„Душо моја, имаш много добара… почивај, једи, пиј и весели се“ – то није мир, то је илузија мира.
Истински мир долази тек када се срце очисти од страсти. Богач је уместо благодати изабрао ситост – и тиме се сам преварио.

Истинско богатство – благодат

Према паламитском богословљу, право богатство су нематеријалне Божанске енергије – благодат.
Молитва богача је монолог у коме разговара сам са собом.
Молитва исихасте је дијалог са Богом, заснован на смирењу.

Богаташ није само радио – он је робовао. Све време му је одлазило на планирање земаљског, а ништа на оно вечно.
Зато је прича упозорење: ко све своје време потроши на своје тело и своје „его“, губи једино важно – спасење душе.

Живот на туђој несрећи

Расчовечење увек почиње од малих ствари.

Пример: власници напуштених кућа рентују рушевине за бедне паре избеглицама које су изгубиле све. А када ти несретни људи уложе своје последње паре да поправе кров и ставе прозоре – истерају их, да би кућу изнајмили следећима за бољу цену.

То се у суштини не разликује од милионских корупционашких афера.

Сума новца није битна – принцип је исти.

А духовни закон делује увек.

Бог није дао да човек зарађује на туђој несрећи. Такав новац неминовно води у погибију – и у овом свету, и у оном који долази.

Протојереј Сергеј Успенски/СПЖ