Илија Петровић:Тешко Србу свуда без својега

Искуство стицано писањем нечитљивим државним личностима, научило ме је да читање препознам као сувишну појаву у животу радног човека и грађанина. Све тако док ме јутрос, успаничено, телефоном, не пробуди један другар како би ми прочитао вест да је 25. новембра ове године “одбијен предлог у Скупштини Србије: Ништа од расправе о Резолуцији о геноциду у НДХ. У српском парламенту није било воље скупштинске већине да се на дневни ред стави Резолуција о геноциду Независне државе Хрватске (НДХ) над Србима, Хрватима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата. На данашњем заседању Скупштине Србије, на предлог да се о овој резолуцији расправља, ‘зелени’ тастер стиснуло је само 13 посланика, није гласало 166 посланика, док нико није био против, па је резолуција одбачена”.

Добро, рекох, размотрићу све то кад се разбудим.

Непромишљено сам то обећао јер, онако бунован, нисам успео да “под тепих” гурнем оно што сам управо чуо – да се заступницима хрватског Сабора, на србском: посраницима, дало гласоват у згради страначке скупштине Србије у Београду (ваљда су своју у Загребу дали “ремонтират”),

На Тргу Николе Пашића познатог и по изреци да су “закони писани за наши противници”,

Ни мање ни више него у броју 13, како би то био стални подсетник не само на оно јадно тринаесто прасе које је угинуло јер није дошло до своје сисе, већ и на учешће Јуде Искариотског на оној поодавној Тајној вечери.

И тако, у скупћинском саборирању, од укупно 250 (четврт тисуће) заступника, на лицином мјесту нашло их се свега сто седамдесет девет (179), од којих је 166 (сто шездесет шест) самокритички и покајнички одбило да се на саборски дански ред стави “расправа о Резолуцији о геноциду у НДХ”.

Учинили су то немушто, шутећи, не знајући на шта се та кратица однаша и демокрацијски допуштајући да неких тамо тринаесторо за дом неспремних изгласују своју неспремност да убијају Србе.

Тешко Србу свуда без својега!

Илија Петровић/Васељенска