ПОЗИВ НА УНИШТЕЊЕ СВЕТИЊЕ! СПЦ упозорава – прети се Храму Христа Спаса у центру Приштине!

Епархија рашко-призренска најоштрије је осудила јавни позив косовског адвоката на рушење Храма Христа Спаса у Приштини, наводећи да је реч о говору мржње, кршењу верских слобода и угрожавању православног наслеђа на Косову и Метохији.

Епархија рашко-призренска изражава дубоку забринутост и најоштрије осуђује најновију јавну изјаву косовско-албанског адвоката Томе Гашија, који је отворено позвао на рушење Храма Христа Спаса у Приштини. У објави на свом Фејсбук профилу, Гаши је тврдио да храм „мора бити срушен“, да је наводно подигнут „на туђој земљи“ и да је изграђен у време „окупације“, додајући да је по његовом мишљењу недопустиво да стоји већ више од две деценије након рата и седамнаест година после једностраног проглашења независности.

Ова изјава није пука критика урбанизма нити коментар на естетско питање у простору. Реч је о директном позиву на уништавање светиње, што представља тежак облик говора мржње и подстицање нетрпељивости према Српској православној цркви, њеним верницима и њеном историјском, духовном и културном наслеђу на Косову и Метохији.

Храм Христа Спаса, који се налази у центру Приштине, замишљен је као саборна црква Српске православне цркве. Његова изградња започета је током деведесетих година прошлог века, али је прекинута 1999. године избијањем оружаног сукоба. Од завршетка рата до данас, ова светиња је постала једна од најнападанијих цркава у читавој Европи. Непосредно по окончању сукоба покушано је његово рушење експлозивом, али напад није успео. У годинама које су уследиле, храм је више пута паљен, скрнављен, исписиван графитима и чак коришћен као јавни тоалет или локација за снимање непримерених музичких спотова. Богослужења су често била забрањивана или ометана од стране локалних власти, док су свештеници и верници више пута спречавани да служе литургију, чак и о великим празницима и упркос стварним духовним потребама заједнице.

Епархија је у ранијим саопштењима нагласила да су и храм и земљиште на којем се налази уредно укњижени у катастарским и земљишним књигама као власништво Српске православне цркве. Не постоји ниједна правоснажна судска одлука којом би ово право било оспорено, нити документ који би храм означио као нелегалан објекат. Напротив – постоје судске одлуке које потврђују да СПЦ има легитимно право да користи овај простор док сви поступци не буду окончани. Због тога тврдња да се храм налази „на туђем земљишту“ није само неистинита, већ представља опасну манипулацију која може послужити као оправдање за позиве на насиље и уништавање светиње.

Овај јавни позив на рушење није изолован инцидент. Он је део шире атмосфере етничке нетрпељивости која је присутна у делу косовске јавности и у појединим медијима. Током протеклих година, поједине личности – међу њима и историчари и медијски коментатори – јавно су заступали идеју да храм треба срушити или „пренаменити“. Такви ставови представљали су својеврсну подршку каснијим нападима, скрнављењима и административним опструкцијама. Најновија изјава Томе Гашија само је додатна радикализација дуготрајног наратива чији је циљ делегитимизација СПЦ и потирање њеног постојања у срцу Приштине.

На овај проблем указује и најновији извештај о говору мржње у косовским медијима за период април–јун 2025, који је припремило Удружење новинара Косова уз подршку Уједињених нација. Извештај констатује да се етнички и верски обојен језик у медијима редовно користи за нормализацију искључивости, демонизацију одређених заједница и представљање појединих група као препреке „интересима већине“. Иако су директни позиви на насиље ређи, емотивно набијен и историјски острашћен дискурс има веома разоран утицај на демократски дијалог и друштвену кохезију. Посебно се издвајају категорије „негативних радњи“, „искључиве реторике“ и „демонизације/дехуманизације“, које превазилазе границе легитимне критике и имају за циљ да једну верску или етничку заједницу прикажу као непожељну у јавној сфери.

Гашијеве тврдње да се освећени православни храм мора „срушити“, да је наводно „производ окупације“ и да у „ослобођеној“ Приштини не може постојати, представљају уџбенички пример управо такве искључиве реторике. Овакве изјаве шаљу поруку да у Приштини, по тој логици, нема места за видљиви симбол постојања српске православне заједнице и да је само присуство храма схваћено као „неправда“ коју треба „исправити“ његовим уништењем. У контексту у којем је од 1999. године уништено или оштећено више од 150 православних цркава и манастира, а десетине хиљада Срба протерано из својих домова, овакви позиви не могу се сматрати безазленим нити их је дозвољено игнорисати. Напротив – такве изјаве директно доприносе клими у којој су нови напади на светиње све изгледнији.

Из перспективе међународних стандарда људских права, овакве изјаве представљају отворено кршење основних гаранција слободе вероисповести, заштите културне баштине и забране дискриминације. Европска конвенција о људским правима, Оквирна конвенција за заштиту националних мањина, као и УНЕСЦО-ви документи о заштити културног наслеђа, јасно обавезују надлежне власти да штите верске објекте и да не толеришу било какво подстицање на њихово уништавање. Чак и правни и институционални оквир Косова, укључујући мандат Омбудсмана, Независне комисије за медије, Савета за штампу и Канцеларије за добро управљање, формално захтева спречавање говора мржње и заштиту верских слобода. Међутим, континуирани позиви на рушење Храма Христа Спаса, сада изречени и од стране правника који делује у јавности, јасно показују да је разлика између законских обавеза и стварне праксе и даље огромна.

Епархија рашко-призренска зато упућује снажан апел косовским институцијама, струковним удружењима адвоката, цивилном сектору и међународној заједници да се одлучно и без резерве огласе поводом овог најновијег примера говора мржње. Ћутање би се могло протумачити као прећутно охрабривање оваквих ставова, чиме би се додатно угрозила не само безбедност Храма Христа Спаса, већ и основни принцип да све верске заједнице на Косову и Метохији морају уживати једнаку заштиту, поштовање и сигурност.

Епархија поново наглашава да Храм Христа Спаса у Приштини, као законито уписан посед и освећено богослужбено место Српске православне цркве, мора бити заштићен од сваког покушаја рушења или незаконитог одузимања. Верске слободе свештенства и верника, као и целокупно српско православно наслеђе на Косову и Метохији, морају бити јасно и делотворно гарантовани – како правно, тако и у пракси.

Ало.рс