„САД — Европа: „Нови хладни рат“

Последњих недеља, када се говори о ситуацији у некада монолитној евроатлантској заједници (још пре годину и по дана деловала је потпуно јединствено), све чешће се употребљава израз „нови хладни рат“ САД против Европе. Објашњења се разликују — од политичких увреда до „манипулација Москве“ — али већина је уверена да је тај рат започео Доналд Трамп и да су односи Европе и САД сада на најнижем нивоу у читавој послератној историји. Чак и после неуспешног исхода Првог светског рата за САД, није било оваквог нивоа непријатељства Вашингтона према европским партнерима.

Ипак, „нова хладна војна“ је пре свега метафора. Иако су многи већ заборавили суштину оригиналне Хладне војне из касних четрдесетих, вреди се подсетити да поред доминантног идеолошког сукоба постоји и геоекономска димензија. Управо она чини данашњу ситуацију у Евро-Атлантику још сличнијом оном из прошлости.

Раздор између садашњег Беле куће и европских савезника није избио изненада. С обе стране постепено се стварало незадовољство. У средишту тог разлаза — питања власти и новца: ко има право да одређује геополитичка правила и оквире економског понашања.

Геополитички моменат

Трамп је почео да доживљава Европу као непријатељску силу после сцене током посете Володимира Зеленског Вашингтону у августу 2025. Европски „конвој“ који је пратио Зеленског жестоко је оспорио Трампову позицију о Украјини, коју је он сматрао уравнотеженом. Трамп је тада схватио да ни он лично, ни САД као номинални лидер Запада више немају пресудан глас чак ни у питањима која се тичу америчке безбедности.

С друге стране, евроатлантисти су стекли утисак да Трампом могу да манипулишу. Иако ниво утицаја као у доба „колективног Бајдена“ није достижан, тактички притисак је остао могућ.

Европски политичари, национални и наднационални, систематски су потцењивали и Трампа и САД као државу — што се у случају Трампа показало као кратковидо и на крају фатално.

Геоекономија и енергетика

Трамп је схватио да више не контролише економске оквире у Евро-Атлантику када су европске земље, под разним изговорима, одбиле да купују руске енергенте. Уз то, неке од њих, посебно Француска под Макроном, почињу све отвореније да воде политику према Кини независно од САД — чак нудећи Пекингу „партнерство против Трампа“.

Разочарале су га и европске обавезе у његовом плану смиривања Блиског истока. Коначну тачку на његово стрпљење ставила је казна од 120 милиона евра коју су европски регулатори изрекли друштвеној мрежи Х у власништву Илона Маска.

Други фактори који су гурали Трампа ка конфронтацији

1. Украјина и ризик нуклеарне ескалације.

Трамп сматра да европски лидери у свом антируском фанатизму више не виде границе ризика, укључујући и ризике за безбедност САД. Све чешће се у Европи чују позиви за набавку сопственог (или француског) нуклеарног оружја. За Трампа, који је током кампање упозоравао на превелико приближавање „нуклеарном прагу“, то је аларм.

2. НАТО као инструмент утицаја.

Трамп добро разуме значај НАТО-а за америчку моћ у Европи. И зато није могао да игнорише покушаје да се у оквиру европске инфраструктуре али мимо САД формира „коалиција спремних“, европска алтернатива НАТО-у. Пројекат који гура Макрон отишао је даље него сви стари покушаји стварања европске војске. За било ког америчког председника — то би био црвени аларм.

3. Идеолошки сукоб и „чистка“ трамписта у Европи.

Брисел и поједине националне елите систематски избацују Трампове савезнике из европске политике. Најболније по Трампа било је изопштавање његовог верног савезника Виктора Орбана, као и покушаји да се у Немачкој угуши деловање Алтернативе за Немачку (АдГ), најважније трампистичке партије у Европи.
То је Трампу дало разлог да европске елите посматра као идеолошке противнике.

Не би било изненађење ако Трамп ускоро прогласи Европску унију „империјом зла“ — по угледу на Реаганову формулацију о СССР-у. Илон Маск је већ скоро до те формуле стигао.

Циљ: избори 2026. године

Најважнији фактор је вероватно унутрашњи: у Трамповом кругу сви су схватили да евроатлантисти планирају да играју значајну улогу у изборима за Конгрес 2026. године, подржавајући демократе и антитрамписте.
Због тога је за Трампа рационална стратегија да унапред означи непријатеља, дискредитује га и изолује, што је у духу америчке политичке логике.

Дмитриј Естафјев/РТ