Колика је цена Божије љубави?

Зашто је младић који је имао све отишао од Христа тужан – и како „провући камилу“ нашег егоизма кроз иглене уши спасења.

„Учитељу благи, шта да чиним да наследим живот вечни?“ – пита младић који је дотрчао до Исуса. Узнемирен је. За њега је то најважније питање у животу.

Христос одговара: „Зашто ме називаш благим? Нико није благ осим једнога Бога.“ Неки тумачи у овим речима виде наводно Христово одрицање од сопственог божанства. А можда је управо супротно? Христос подиже лествицу пре него што одговори на најважније питање – не само тог младића, већ сваког човека коме вера у Бога није празна реч.

Тај одговор може да значи: „Ако ме називаш благим, онда схваташ са Ким разговараш.“

Јер у апсолутном смислу, благо не постоји ван Бога. Све што ми називамо добрим јесте тварни одраз Свеблагог Бога.

С каквим немиром, готово очајањем, младић поставља своје питање. А има све: богат је, млад, побожан. Оно о чему други сањају, њему је дато. Па ипак – он не иде, већ трчи Христу. Пада пред Њега на колена, како пише апостол Марко.

Очигледно је да се у његовом животу нешто сломило. Све има – а живота нема. Унутра је празнина. Црна рупа. Он очекује упутство, протокол, формулу која ће једном за свагда решити његову унутрашњу муку.

„Шта да чиним?“ – пита он. А Христос разговор одмах премешта са „шта да радим“ на „шта треба да будем“.

Фасада праведности

Држање заповести није му донело живот. Подигао је савршену фасаду праведности, али унутра није било мира. Мислио је да има оригинал – а испала је копија. Тражио је живо – а добио мртво. Све има, а све је прах. Жедан је, а шта год да сипа – сирће је.

„Рави, реци ми цену Живе воде – платићу. Колико кошта Божија љубав?“

Христос га погледа и заволе га. Заиста, ретко се среће богат и побожан човек који није задовољан собом и својим животом. Пред Христом је стајала изузетна личност.

Он га не гледа очима тужиоца, већ очима лекара који на младом, лепом, живом телу види смртоносни тумор. И почиње операцију.

„Заповести си чувао од младости – то је добро, али није довољно. Ти желиш праву љубав. А љубав је енергија Бога. Не можеш је из себе извући, ма колико се трудио. Али можеш је примити од Бога – ако ослободиш руке. А твоје руке су заузете. Чврсто се држиш за свој свет. Самодовољан си. Богат си. Пресит си себе. Претежак си. Скини терет сопствене важности.“

Цена улазнице у вечност

„Одрекни се статуса, удобности, контроле над будућношћу. Ослободи се привезаности. Хоћеш живот вечни? Онда умри – да би живео. Умри за свој егоизам. За оно што те чини важним у сопственим и туђим очима.“

„Ти желиш Божију љубав, али нема никога љубоморнијег од Бога. Њему није довољно десет одсто твог времена, твоје јутарње и вечерње молитве, твој одлазак у храм. Он жели све.

Он жели целог човека, а не остатке који преостану након што човек нахрани своје его.“

„Како ћеш срести Бога ако ти је поглед непрестано упрт у сопствени одраз у туђим очима? Иди, одбаци све што те чини великим у очима људи и у својим – и пођи за Мном.“

Младић се растужи. Није очекивао да ће цена бити толика. Следе једне од најтужнијих речи у Јеванђељу: „Отужи се… јер беше веома богат.“

Човек стоји лицем у лице са Оваплоћеном Љубављу, гледа је у очи – и окреће јој леђа.

Тежа је била гравитација ега од гравитације Неба.

Христос га није задржавао. Није снизио цену. Његова љубав поштује нашу слободу – чак и онда када та слобода бира пакао усамљености.

Камила и иглене уши

„Лакше је камили да прође кроз иглене уши…“

Душа натоварена бригама, страхом, плановима, гордошћу, не може ући у срце Бога. И ми смо претешки. Препуни себе. Волимо Бога – али себе и свој комфор више.

„Ко онда може да се спасе?“ – питање апостола је и наше питање.

И ту звуче речи које су можда најважније од свих:
„Што је људима немогуће, Богу је могуће.“

Огањ љубави

Христос је учинио за нас оно што ми за Њега нисмо могли. Све је Себе дао. Постао је сиромашан, понижен, распет – да би нама дао Себе, Своју славу, Своју љубав, Своју вечност.

Он нас гледа истим погледом као оног младића и пита:
„Ја сам све дао за тебе. А шта си ти спреман да даш за Мене?“

Љубав је огањ.
За оне који све дају Богу – он је светлост и топлота.
За оне који се држе свог – он је мучење.

Младић није хтео да изгори да би васкрсао.

Разгрни дланове

Христос је и данас поред нас. Пружа руку – али наше шаке су стиснуте.

Погледај своје руке. За шта се држиш? То вероватно нису новци. То су страх, мржња, бол, губитак, страх за будућност, за мали свет који желиш да сачуваш.

То је твоја „камила“.

И Христос каже:
„Дај то Мени. Разгрни дланове…“

А ако не можеш – реци само:
„Господе Исусе Христе, помилуј ме. Ја не могу. Ти учини у мени оно што је немогуће.“

СПЖ